Григорије Саркис- Бек, Шанко, 1927.

Шанко са веселим друштвом

Љубавна драма опевана у балади    

Осамнаестогодишња Бонка и две године старији виолиниста Шанко заволели су се пред српско – турски рат 1876. године. Шанко је мобилисан, а по завршетку рата и повратку у опустошени завичај, сазнаје да су родитељи Бонку обећали богатом младожењи из Неготина. Једна прича каже да је Шанко на Бонкину свадбу отишао разјарен жудећи да јој се крваво освети за почињено неверство, али постоје и друге верзије које бацају савим другачије светло на сам чин и мотив  убиства.  По првој верзији, Шанко је стигао  на  свадбу непозван и зарио Бонки нож у срце пред олтаром у тренутку када је она, и поред његових преклињања, изговорила судбоносно „да“.  Када је издахнула, Шанко се бацио на мртву драгану, љубио је, миловао и шапутао: „Зашто ме изневери!“ По другој верзији, позван је на свадбу као музичар, а када је на виолини засвирао коло које је за Бонку компоновао, они су једно другоме полетели у загрљај. Док је младожењина фамилија покушавала да их раздвоји, Бонка је молила Шанка да је убије, и проклињала мајку што је њему није дала. Шанко је услишио Бонкин вапај и хтео и сам себи да пресуди, али су га разјарени сватови у томе спречили. Владислав Хиршл, професор музике из Зајечара оставио је запис о епилогу  овог догађаја: „Шанко је због убиства Бонке на дан њене свадбе осуђен на девет година робије. После годину и по дана, краља Милана је приликом обиласка затвора у Пожаревцу привукла песма и свирка Шанкова. Саслушавши његову исповест, наредио је да буде помилован.“ Шанко Дишковић, виолиниста и протагониста ове приче, испевао је баладу о трагичној судбини своје несуђене невесте,  данас познате  под именом „Шанко си Бонка залиби“. Као и сама прича и ова балада  има више верзија¹.