Да се не заборавиЗанимљивости

Лазар Трифуновић: ЛУБАРДИНА СЛИКА „КОСОВСКИ БОЈˮ

Чисто сликарски проблеми које је Лубарда поставио у овој слици извиру из његове опште концепције. Простор и пластика не постоје. То донекле условљава зидна површина и гипс, са којим и боја мешана. Али то умногоме појачава монументалност композиције. Она је схваћена и третирана дводимензионално са ритмом који би се могао представити у облику две просечне полуелипсе окренуте супротно једна другој. Горњи део слике, плави фон, застиру копља, стреле и заставе. Све то неодољиво подсећа на Учела. Овако описана композиција могла би да човеку, који није видео слику, створи утисак нечег хладног и умереног, добро и прецизно прорачунатог ефекта. Има и тога. Но, једна темпераментна вођена арабеска испреплетала је целу ту масу, она ју је оживела и успела да на равној површини створи утисак кретања. Тај динамизам није ничим ограничен. Он почиње изван слике, негде у Лубардиној исконској снази, он се ту и завршава.

Масе – то је читав један комплекс уметничких симпатија. Лубарда у њих продире интуицијом, он пробија њихово језгро и живи са њима. Њихов размештај није интелектуално замрзнут, масе су у једној сталној компензацији али и у алтернацији у којој нема доминантног акцента. Оне се смењују, боре једна против друге, стојећи у вечитом процесу природног одабирања. Тај процес одабирања траје, оне се не завршава моментом кад је насликана, он има дужи век, све дотле док траје и слика. У том процесу има нових регенерација које ће стално узбуђивати кад год станемо пред слику.

Форма тих маса није ничим спутана. Ни пластиком, ни одређеном линијом. Она је синтетисана, апстрактна, али није никада изгубила своју сензибилност и своју фантазију. Апстрактно третирана, тако да на моменат изгуби свој облик, она је отишла с ону страну пројектованог предмета, у његове, нама још непознате истине, али истине које омамљују својом снагом и својом свежином.

Лубарда је имао у овој слици и свој колористички проблем. Доминира својим интезитетом зелена боја. Проблем је у њој. То није неко мекано плаво-жуто, то је једна отровна, метална зелена која уједа очи. Масе ове боје разбацане су у круг. Остале боје – форме распоређене су са функцијом да угуше тај отровни интезитет зелене и да се поставе у једну складну колористичку равнотежу. Суштински посматран овај колористички проблем не би био ништа ново у модерној уметности. На њему су дуго и исцрпно радили фовисти. Но, нови су Лубардини неочекивани односи боје – форме; зеленог и плавог, зеленог и белог, зеленог и жутог и зеленог и црвеног. Те односе Лубарда уздиже на висину надреалистичког аутоматизма, са њима он сугерира своје идеје и своје асоцијације. Апстрактним оплемењивањем односа бојених маса, Лубарда је увео у слику још једну нову, ликовну садржину и исто тако једну нову сликарску форму. То га чини у пуној мери модерним сликаром или боље рећи, сликаром нашег времена.

(…)

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

logoG
Претходни чланак

Основана је Крушевачка гимназија

bora dugic
Наредни чланак

Рођен је фрулаш Бора Дугић