AktuelnostiNAJ@SOMBOR

Naj@Sombor – Laza Kostić, pesnik i mislilac

Čarobnik srpskog jezika

02 Laza Kostic kao djak@ obradjena

Laza Kostić kao đak

Dr Laza Kostić rođen je 1841. godine u Kovilju kraj Novog Sada u imućnoj oficirskoj porodici. Nakon svršene gimnazije, studira prava u Pešti, gde 1866. godine brani i doktorat. Jedan je od vodećih  umova svog doba: poliglota, pesnik, pisac, kritičar, novinar….On je i naš najznačajniji prevodilac dela Vilijama Šekspira u 19. stoleću.[1] U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka,  buntovnik, blizak saradnik Svetozara Miletića, poslanik  u peštanskom parlamentu, hapšen zbog političkog delovanja…U vreme Berlinskog kongresa 1878. godine radio je kao lični sekretar Jovana Ristića, a neko vreme proveo je i u našem poslanstvu u Rusiji. Od 1884. do 1891. godine živi na Cetinju, gde uređuje službene novine Glas Crnogorca.

Laza Kostić kao poslanik SNCS

Laza Kostić kao poslanik SNCS

Smatran je razbarušenim, mahnitim romantičarom koji je, i u životu i u stvaralaštvu, vazda odstupao od uobičajenog. Istoričari književnosti nazivaju ga pesnikom-filozofom, koji je svoja dela gradio na ukrštaju suprotnosti koje je smatrao načelom kosmičkog poretka. Njegovo stvaralaštvo izvire u tananom lebdećem prostoru[2] koji je opisao u programskoj pesmi Među javom i med snom. Tvorac je srpske romantičarske drame, a najznačajnija među njima je Maksim Crnojević,  dok se njegov Pera Segedinac, po duhu, smatra prečanskim Gorskim vijencem. Napisao je estetičku raspravu Osnova lepote u svetu, filosofski traktat Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju i monografiju O Jovanu Jovanoviću Zmaju – jednu  vrstu svog životnog, pesničkog i filozofskog manifesta, koji je izazvao pravu buru u tadašnjoj književnoj javnosti, ali je vreme pokazalo da je jasno razaznao suštinske vrednosti poezije. Jadranski Prometej smatra se njegovom najsnažnijom rodoljubivom pesmom, a među vrhunske domete ubraja se i pesma slobodnog stiha Spomen na Ruvarca.[3]

 

Laza Kostić u crnogorskoj nošnji

Laza Kostić u crnogorskoj nošnji

 

Lenka Dunđerski

Lenka Dunđerski

Danas je Laza Kostić ponajviše poznat po svojoj labudovoj pesmi Santa Maria della Salute, nadahnutoj ljubavlju prema prerano preminuloj Lenki Dunđerskoj. Ona slovi za najlepšu ljubavnu pesmu ispevanu na srpskom jeziku. Njegova opčinjenost Lenkom, okolnosti njihovih susreta, Lenkina tajnovita smrt, zamršeni odnosi i peripetije koje su ga na koncu dovele da pred oltar stane pokraj Julijane Palanački, njegov tajni Dnevnik snova u kojem je zapisivao Lenkina onostrana pojavljivanja, bekstva u manastir Krušedol, nezgode s taštom, njegove svakidašnje navike i svedočenja bliskih prijatelja potanko su opisani u knjizi Milana Stepanovića- Somborske niti Laze Kostića






Julijana Palanački

Julijana Palanački

Laza Kostić je  bio jedan od najuticajnih somborskih prvaka – biran je za predsednika Srpske čitaonice 1901. godine, i na tom položaju je ostao sve do svoje smrti. Ostao je upamćen i po svom svakodnevnom gimnasticiranju:  uprkos godinama, tokom leta, još uvek pliva u Dunavu, šeta, trči ili skakuće somborskim ulicama, što je isprva izazivalo čuđenje i sablazan nenaviklog somborskog sveta. U analima grada ostale su zabeležene i gala večere koje je priređivao u svom domu.

Preminuo je u Beču 1910. godine, a sahranjen je na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru kraj svoje odane Julče. U Muzeju grada su izloženi originalni delovi nameštaja, fragmenti prepiske i neke lične stvari, između ostalog i Kostićevo znamenito radno postolje šrajbtiš.

O delu Laze Kostića je napisano  mnogo studija, ali o njemu možda ponajbolje svedoče proročke reči češkog književnika Josefa Karaseka objavljene u Letopisu Matice srpske, svega nekoliko meseci nakon  smrti našeg pesnika. On  je Lazu Kostića nazvao čarobnikom  srpskog  jezika i smelo izrekao, za ono doba skoro jeretičku tvrdnju, da njegovo vreme tek dolazi.[4]

 

09A Laza Kostic devedesetih godina 19. veka

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

 

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pepo spalit srce i lub;

tonut o brodu, trnut u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat u te,

Santa Maria della Salute?

 

Oprosti, majko, mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma’;

za čim sam čezno, čemu se nado,

sve je to davno pepo i pra’,

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

 

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al opet neću nikoga klet;

šta god je muke na mene bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave, sa lude,

Santa Maria della Salute!

 

 

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

ko pesma slavlja u zorin svit;

svaku mi mahom zaleči ranu,

al težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

 

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih visina stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu’,

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

svu večnost za te, divni trenute!

Santa Maria della Salute

 

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

 

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast,

dugo su bojak strahovit bile,

ko besni oluj i stari hrast;

napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

 

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje – a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud –

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

 

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram,

kad mi se ona odonud  javi,

ko da se bog mi pojavi sam:

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam

zašto se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

 

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

 

U nas je sve ko u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al nežežene,

strast nam se bliži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

 

 

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag,

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je u raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

 

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: “Evo me, naj!”

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

 

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,

ko te dozva u moj dom?

neumorna pletisanko,

što pletivo pleteš tanko

među javom i med snom.

 

Srce moje, srce ludo,

šta ti misliš s pletivom?

ko pletilja ona stara,

dan što plete, noć opara,

među javom i med snom.

 

Srce moje, srce kivno,

ubio te živi grom!

što se ne daš meni živu

razabrati u pletivu

među javom i med snom!

Potpis LK 1900 sredj

 

[1]Navedeno prema: Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti, Bigz, 1990, Beograd

[2]Navedeno prema: Pohvala Prometeju, priredio: Milan Stepanović, Srpska čitaonica „Laza Kostić“ i Pedagoški fakultet u Somboru, 2010, Sombor.

[3] Navedeno prema: Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti, Bigz, 1990, Beograd

[4] Navedno prema: Pohvala Prometeju, priredio: Milan Stepanović, SimbolSrpska čitaonica „Laza Kostić“ i Pedagoški fakultet u Somboru, 2010, Sombor.

 

Srpski Legat

Srpski Legat

Fondacija Srpski Legat je osnovana sa ciljem da svojim aktivnostima očuva istoriju, tradiciju i kulturu Srbije i podseti na lepe i svetle trenutke srpske istorije kako bi inspirisali sadašnje i buduće građane Srbije, njihovo dostojanstvo i nacionalne vrednosti koje su vremenom potisnute i delimično zaboravljene.

ZivkoPavlovic
Prethodni članak

Rođen je general, profesor i akademik Živko Pavlović

Srbin_Matija_Ban_(1818-1903)_-_Galerija_Matice_srpske
Naredni članak

Umro je profesor Liceja, diplomata i akademik Matija Ban