АктуелностиНАЈ@СОМБОР

Нај@Сомбор – Лаза Костић, песник и мислилац

Чаробник српског језика

02 Laza Kostic kao djak@ obradjena

Лаза Костић као ђак

Др Лаза Костић рођен је 1841. године у Ковиљу крај Новог Сада у имућној официрској породици. Након свршене гимназије, студира права у Пешти, где 1866. године брани и докторат. Један је од водећих  умова свог доба: полиглота, песник, писац, критичар, новинар….Он је и наш најзначајнији преводилац дела Вилијама Шекспира у 19. столећу.[1] У младости је био један од омладинских првака,  бунтовник, близак сарадник Светозара Милетића, посланик  у пештанском парламенту, хапшен због политичког деловања…У време Берлинског конгреса 1878. године радио је као лични секретар Јована Ристића, а неко време провео је и у нашем посланству у Русији. Од 1884. до 1891. године живи на Цетињу, где уређује службене новине Глас Црногорца.

Лаза Костић као посланик СНЦС

Лаза Костић као посланик СНЦС

Сматран је разбарушеним, махнитим романтичаром који је, и у животу и у стваралаштву, вазда одступао од уобичајеног. Историчари књижевности називају га песником-филозофом, који је своја дела градио на укрштају супротности које је сматрао начелом космичког поретка. Његово стваралаштво извире у тананом лебдећем простору[2] који је описао у програмској песми Међу јавом и мед сном. Творац је српске романтичарске драме, а најзначајнија међу њима је Максим Црнојевић,  док се његов Пера Сегединац, по духу, сматра пречанским Горским вијенцем. Написао је естетичку расправу Основа лепоте у свету, философски трактат Основно начело, Критички увод у општу философију и монографију О Јовану Јовановићу Змају – једну  врсту свог животног, песничког и филозофског манифеста, који је изазвао праву буру у тадашњој књижевној јавности, али је време показало да је јасно разазнао суштинске вредности поезије. Јадрански Прометеј сматра се његовом најснажнијом родољубивом песмом, а међу врхунске домете убраја се и песма слободног стиха Спомен на Руварца.[3]

 

Лаза Костић у црногорској ношњи

Лаза Костић у црногорској ношњи

 

Ленка Дунђерски

Ленка Дунђерски

Данас је Лаза Костић понајвише познат по својој лабудовој песми Santa Maria della Salute, надахнутој љубављу према прерано преминулој Ленки Дунђерској. Она слови за најлепшу љубавну песму испевану на српском језику. Његова опчињеност Ленком, околности њихових сусрета, Ленкина тајновита смрт, замршени односи и перипетије које су га на концу довеле да пред олтар стане покрај Јулијане Паланачки, његов тајни Дневник снова у којем је записивао Ленкина онострана појављивања, бекства у манастир Крушедол, незгоде с таштом, његове свакидашње навике и сведочења блиских пријатеља потанко су описани у књизи Милана Степановића- Сомборске нити Лазе Костића






Јулијана Паланачки

Јулијана Паланачки

Лаза Костић је  био један од најутицајних сомборских првака – биран је за председника Српске читаонице 1901. године, и на том положају је остао све до своје смрти. Остао је упамћен и по свом свакодневном гимнастицирању:  упркос годинама, током лета, још увек плива у Дунаву, шета, трчи или скакуће сомборским улицама, што је испрва изазивало чуђење и саблазан ненавиклог сомборског света. У аналима града остале су забележене и гала вечере које је приређивао у свом дому.

Преминуо је у Бечу 1910. године, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору крај своје одане Јулче. У Музеју града су изложени оригинални делови намештаја, фрагменти преписке и неке личне ствари, између осталог и Костићево знаменито радно постоље шрајбтиш.

О делу Лазе Костића је написано  много студија, али о њему можда понајбоље сведоче пророчке речи чешког књижевника Јосефа Карасека објављене у Летопису Матице српске, свега неколико месеци након  смрти нашег песника. Он  је Лазу Костића назвао чаробником  српског  језика и смело изрекао, за оно доба скоро јеретичку тврдњу, да његово време тек долази.[4]

 

09A Laza Kostic devedesetih godina 19. veka

Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакоје злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

 

Зар није лепше носит лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пепо спалит срце и луб;

тонут о броду, трнут у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute?

 

Опрости, мајко, много сам страдо,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма’;

за чим сам чезно, чему се надо,

све је то давно пепо и пра’,

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.

 

Тровало ме је подмукло, гњило,

ал опет нећу никога клет;

шта год је муке на мене било,

да никог за то не криви свет:

Јер, што је души ломило крило,

те јој у јеку душило лет,

све је то с ове главе, са луде,

Santa Maria della Salute!

 

 

Тад моја вила преда ме грану,

лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свану,

ко песма славља у зорин свит;

сваку ми махом залечи рану,

ал тежој рани настаде брид:

Што ћу од миља, од муке љуте,

Santa Maria della Salute?

 

Она ме гледну. У душу свесну

никад још такав не сину глед;

тим би, што из тог погледа кресну,

свих висина стопила лед,

све ми то нуди за чим год чезну’,

јаде па сладе, чемер па мед,

сву своју душу, све своје жуде,

сву вечност за те, дивни тренуте!

Santa Maria della Salute

 

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Ох, слатка воћко танталска рода,

што ниси мени сазрела пре?

Опрости моје грешне залуте,

Santa Maria della Salute.

 

Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт,

дуго су бојак страховит биле,

ко бесни олуј и стари храст;

напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute.

 

Памет ме стегну, ја срце стисну’,

утекох мудро од среће, луд,

утекох од ње – а она свисну.

Помрча сунце, вечита студ,

гаснуше звезде, рај у плач бризну,

смак света наста и страшни суд –

О, светски сломе, о страшни суде,

Santa Maria della Salute!

 

У срцу сломљен, збуњен у глави,

спомен је њезин свети ми храм,

кад ми се она одонуд  јави,

ко да се бог ми појави сам:

У души бола лед ми се крави,

кроз њу сад видим, од ње све знам

зашто се мудрачки мозгови муте,

Santa Maria della Salute.

 

Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.

 

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute.

 

А кад ми дође да прсне глава

о тог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,

мој ропац њено: “Ево ме, нај!”

Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај, у рај!

У рај, у рај, у њезин загрљај!

Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камоли људе,

звездама ћемо померит путе,

сунцима засут сељенске студе,

да у све куте зоре заруде,

да од милине дуси полуде,

Santa Maria della Salute.

 

Међу јавом и мед сном

Срце моје самохрано,

ко те дозва у мој дом?

неуморна плетисанко,

што плетиво плетеш танко

међу јавом и мед сном.

 

Срце моје, срце лудо,

шта ти мислиш с плетивом?

ко плетиља она стара,

дан што плете, ноћ опара,

међу јавом и мед сном.

 

Срце моје, срце кивно,

убио те живи гром!

што се не даш мени живу

разабрати у плетиву

међу јавом и мед сном!

Potpis LK 1900 sredj

 

[1]Наведено према: Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности, Бигз, 1990, Београд

[2]Наведено према: Похвала Прометеју, приредио: Милан Степановић, Српска читаоница „Лаза Костић“ и Педагошки факултет у Сомбору, 2010, Сомбор.

[3] Наведено према: Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности, Бигз, 1990, Београд

[4] Наведно према: Похвала Прометеју, приредио: Милан Степановић, СимболСрпска читаоница „Лаза Костић“ и Педагошки факултет у Сомбору, 2010, Сомбор.

 

Српски Легат

Српски Легат

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

ZivkoPavlovic
Претходни чланак

Рођен је генерал, професор и академик Живко Павловић

Srbin_Matija_Ban_(1818-1903)_-_Galerija_Matice_srpske
Наредни чланак

Умро је професор Лицеја, дипломата и академик Матија Бан