AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Kult vuka u srpskoj tradiciji

Među životinjama koje figuriraju u narodnoj religiji Srba najznačajnije mesto pripada vuku. To je, uotalom, i razumljivo. Reč je o životinji koja je bila rasprostranjena u našim krajevima i koja je predstavljala stalnu opasnost kako za stoku, tako i za samog čoveka. U očima srpskih seljaka vuk je uglavnom i bio izuzetno opasno, demonsko biće. Posedovao je neku natrprirodnu moć koja je izazivala užasan strah. Pažljivo se izbegavao svaki postupak koji je mogao da dovede do susreta s njim. Čak se ni njegovo ime nije smelo pominjati. Izgovoriti ga bilo je isto što i dozivati tog demona. Zato su umesto reči „vukˮ korišćeni različiti nadimci: nepomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore i sl.

Naravno, susret s vukom nije se uvek mogao izbeći. Za seljaka je to bila delikatna situacija. Njemu je, naime, bilo dozvoljeno da se brani, ali ne i da ubije vuka. Nekada je ta zabrana bila strogo poštovana. U jednom našem kraju – saopštava Veselin Čajkanović – vukovi su se namnožili u tako velikom broju da su i vlasti bile prinuđene da intervenišu. Meštanima je podeljen otrov da bi potamanili te životinje, no oni su, svi do jednog, odbili da ga upotrebe. Izgleda da se pomenuta zabrana zasnivala na verovanju u moguću osvetu ubijenog vuka, odnosno osvetu njegove razljućene duše. U novije vreme to te verovanje izgubilo. Ostali su nam samo njegovi tragovi u pojedinim predanjima. Takvo jedno predanje zabeleženo je u okolini Pirota. U njemu se govori o Sv. Mrati kao gospodaru vukova, koji ih povremeno okuplja i određuje kome će i na koji način činiti zlo. Sadržina predanja je sledeća: Jedan čovek naišao je na Sv. Mratu, oko koga su bili okupljeni vukovi. Popeo se na drvo i prsluškivao kako im on izdaje naređenja. Vukovi su se ubrzo razišli. Ostao je samo stari sakati vuk, „kriveljanˮ, kome je svetac naredio da zakolje čoveka skrivenog u krošnji. Dva da je kriveljan čekao da njegova žrtva siđe. Čovek je najzad izgubio strpljenje, pa je spustivši se na zemlju potegao pištolj i ubio vuka. Kad se posle godinu dana vratio na to mesto, zatekao je vučji kostur. Pokazujući ga svom društvu, gurnuo je nogom jedno rebro koje se iznenada prevrnulo i ubolo ga u nogu. Rana mu se dala na zlo i on e uskoro umro.

(…) u izuzetnim okolnostima, kad bi čopori tih životinja gonjeni glađu počeli da haraju po selima i dovode u pitanje opstanak seljaka, ovi su bivali prinuđeni da pređu preko svojih skrupula i da ih ubijaju. Naravno, strah od ubijenog vuka i dalje je bio prsutan. O tome rečito govore mnogobrojne radnje kojima se sprečavala njegova osveta. Ponegde je obredna scenografija bila toliko razrađena da je podsećala na pravu pozorišnu predstavu. Kao tipičan primer u tom pogledu može nam poslužiti ritual izvođen u naeljima planine Borje, u severozapadnoj Bosni. (…)

Treba napomenuti da je natprirodna moć vuka istovremeno odbijala i privlačila žitelje srpskih sela. Nastojali su, videli smo, da se uklone njenom delovanju, ali isto tako, i da dođu u dodir s njom, da je stave pod kontrolu i da je iskoriste. Uzmimo, na primer, ime „vukˮ. Rečeno je već da se njegovo izgovaranje pomno izbegavalo. No ponekad se činilo i sasvim suprotno. U porodicama u kojima su deca umirala novorođenčetu je nadevano ime Vuk. Tako je dobio ime i Vuk Karadžić. Prema široko rasprostranjenom verovanju, ime „vukˮ imalo je istu moć kao i sama životinja. Posedovati to ime značilo je posedovati svojstva vuka. Posedovati njegovu otpornost prema bolestima i zlim uticajima svake vrste.

Natprirodna svojstva pripisivala su se čak i likovnoj predstavi vuka, tačnije rečeno, predmetima na kojima se nalazio njegov lik. Pomenimo ovde „mač vukovacˮ, to jest mač na čijem je sočivu bila izgravirana figura te životinje. U nekim krajevima Srbije i Crne Gore mislilo se da takav mač zadaje smrtne rane neprijatelju i štiti svog vlasnika kako od ljudi, tako i od demona. Uz pomoć mača otkrivani su počinioci krađa, nerotkinje su sticale sposobnost rađanja itd. (…)

Vučji gosti nisu uvek zamišljani u množini. Ponkad se umesto mnoštva vukova pojavljivao jedan jedini vuk, koji je, očigledno, figurirao kao mitski predstavnik čitave vrste. U njegovom liku objedinjene su predstave o svim vukovima, stvarnim ili zamišljenim. Bilo je to, može se reći, pravo vučje božanstvo. Ono se, uostalom, i dočekivalo na odgovarajući način: upućivane su mu molbe i prinošene žrtve. Obično se to činilo o božićnim praznicima. Na Kosovu su ovom vuku namenjavali za tu priliku umešen kolač, dok su mu po Srbiji, Bosni i Dalmaciji iznosili „večeruˮ od različitih jela. Žrtve su prinošene uz poseban ritual u posebno vreme (po zalasku sunca), na posebnim mestima (na pragu, raskršću ili buništu).

U ranija vremena vuku su verovatno pridavali i dublja, simbolička značenja. Pretpostavlja se, naime, da vuk nije poštovan samo kao vuk, već i kao otelovljenje nekih drugih onostranih bića. Iznošena su različita mišljenja o prirodi tih bića. Najprihvatljivije je i najbolje argumentovano ono koje je zastupao Veselin Čajkanović, a koje su prihvatili i neki drugi istraživači. Reč je o tezi da je ta životinja nekad figurilala kao inkarnacija duhova pokojnika i predaka.

D. Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova, NOLIT, Beograd, 2004, str. 25–30.

Pogledajte dokumentarac o Amvrosiju, igumanu manastira Kovilje, i vučici koju je pripitomio:

Izvor: Youtube

 

 

 

 

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

04_-_1964-A.Obrenovic-Bg-01
Prethodni članak

Pekićev govor na dodeli NIN-ove nagrade (1971)

hqdefault
Naredni članak

Poslušajte muzičko izvođenje Andrićeve pesme iz 1950. godine