АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Култ вука у српској традицији

Међу животињама које фигурирају у народној религији Срба најзначајније место припада вуку. То је, уоталом, и разумљиво. Реч је о животињи која је била распрострањена у нашим крајевима и која је представљала сталну опасност како за стоку, тако и за самог човека. У очима српских сељака вук је углавном и био изузетно опасно, демонско биће. Поседовао је неку натрприродну моћ која је изазивала ужасан страх. Пажљиво се избегавао сваки поступак који је могао да доведе до сусрета с њим. Чак се ни његово име није смело помињати. Изговорити га било је исто што и дозивати тог демона. Зато су уместо речи „вукˮ коришћени различити надимци: непоменик, каменик, поган, онај из горе и сл.

Наравно, сусрет с вуком није се увек могао избећи. За сељака је то била деликатна ситуација. Њему је, наиме, било дозвољено да се брани, али не и да убије вука. Некада је та забрана била строго поштована. У једном нашем крају – саопштава Веселин Чајкановић – вукови су се намножили у тако великом броју да су и власти биле принуђене да интервенишу. Мештанима је подељен отров да би потаманили те животиње, но они су, сви до једног, одбили да га употребе. Изгледа да се поменута забрана заснивала на веровању у могућу освету убијеног вука, односно освету његове разљућене душе. У новије време то те веровање изгубило. Остали су нам само његови трагови у појединим предањима. Такво једно предање забележено је у околини Пирота. У њему се говори о Св. Мрати као господару вукова, који их повремено окупља и одређује коме ће и на који начин чинити зло. Садржина предања је следећа: Један човек наишао је на Св. Мрату, око кога су били окупљени вукови. Попео се на дрво и прслушкивао како им он издаје наређења. Вукови су се убрзо разишли. Остао је само стари сакати вук, „кривељанˮ, коме је светац наредио да закоље човека скривеног у крошњи. Два да је кривељан чекао да његова жртва сиђе. Човек је најзад изгубио стрпљење, па је спустивши се на земљу потегао пиштољ и убио вука. Кад се после годину дана вратио на то место, затекао је вучји костур. Показујући га свом друштву, гурнуо је ногом једно ребро које се изненада преврнуло и уболо га у ногу. Рана му се дала на зло и он е ускоро умро.

(…) у изузетним околностима, кад би чопори тих животиња гоњени глађу почели да харају по селима и доводе у питање опстанак сељака, ови су бивали принуђени да пређу преко својих скрупула и да их убијају. Наравно, страх од убијеног вука и даље је био прсутан. О томе речито говоре многобројне радње којима се спречавала његова освета. Понегде је обредна сценографија била толико разрађена да је подсећала на праву позоришну представу. Као типичан пример у том погледу може нам послужити ритуал извођен у наељима планине Борје, у северозападној Босни. (…)

Треба напоменути да је натприродна моћ вука истовремено одбијала и привлачила житеље српских села. Настојали су, видели смо, да се уклоне њеном деловању, али исто тако, и да дођу у додир с њом, да је ставе под контролу и да је искористе. Узмимо, на пример, име „вукˮ. Речено је већ да се његово изговарање помно избегавало. Но понекад се чинило и сасвим супротно. У породицама у којима су деца умирала новорођенчету је надевано име Вук. Тако је добио име и Вук Караџић. Према широко распрострањеном веровању, име „вукˮ имало је исту моћ као и сама животиња. Поседовати то име значило је поседовати својства вука. Поседовати његову отпорност према болестима и злим утицајима сваке врсте.

Натприродна својства приписивала су се чак и ликовној представи вука, тачније речено, предметима на којима се налазио његов лик. Поменимо овде „мач вуковацˮ, то јест мач на чијем је сочиву била изгравирана фигура те животиње. У неким крајевима Србије и Црне Горе мислило се да такав мач задаје смртне ране непријатељу и штити свог власника како од људи, тако и од демона. Уз помоћ мача откривани су починиоци крађа, нероткиње су стицале способност рађања итд. (…)

Вучји гости нису увек замишљани у множини. Понкад се уместо мноштва вукова појављивао један једини вук, који је, очигледно, фигурирао као митски представник читаве врсте. У његовом лику обједињене су представе о свим вуковима, стварним или замишљеним. Било је то, може се рећи, право вучје божанство. Оно се, уосталом, и дочекивало на одговарајући начин: упућиване су му молбе и приношене жртве. Обично се то чинило о божићним празницима. На Косову су овом вуку намењавали за ту прилику умешен колач, док су му по Србији, Босни и Далмацији износили „вечеруˮ од различитих јела. Жртве су приношене уз посебан ритуал у посебно време (по заласку сунца), на посебним местима (на прагу, раскршћу или буништу).

У ранија времена вуку су вероватно придавали и дубља, симболичка значења. Претпоставља се, наиме, да вук није поштован само као вук, већ и као отеловљење неких других оностраних бића. Изношена су различита мишљења о природи тих бића. Најприхватљивије је и најбоље аргументовано оно које је заступао Веселин Чајкановић, а које су прихватили и неки други истраживачи. Реч је о тези да је та животиња некад фигурилала као инкарнација духова покојника и предака.

Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, НОЛИТ, Београд, 2004, стр. 25–30.

Погледајте документарац о Амвросију, игуману манастира Ковиље, и вучици коју је припитомио:

Извор: Youtube

 

 

 

 

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

04_-_1964-A.Obrenovic-Bg-01
Претходни чланак

Пекићев говор на додели НИН-ове награде (1971)

hqdefault
Наредни чланак

Послушајте музичко извођење Андрићеве песме из 1950. године

Нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *