Да се не заборавиЗанимљивости

КУЛТ СВЕТОГ СТЕФАНА ШТИЉАНОВИЋА

У историографији постоје три верзије о животу Стефана Штиљановића. Према првој, био је српски кнез, деспот или деспотски војвода; према другој био је војвода краљевих шајкаша у Сланкамену; док према трећој, Штиљановић није био историјска личност. Одређивање Штиљановића као деспота истакнуто је у први план оног момента када је он као „српски деспотˮ уврштен у календар српске православне цркве и када је одређено да се његово име слави 4. октобра. Његово порекло везују се за Паштровиће у Црној Гори, одакле је, вероватно око 1498. године дошао у Срем. Штиљановић се последњи пут помиње 1540. године, као префект града Валпова. Већ 1545. године његове мошти су смештене у манастир Шишатовац. Из ових навода можемо закључити да је Стефан Штиљановић умро управо у периоду између 1540. и 1545. године.

На подручју Срема развио се низ култова српских средњовековних владара међу којима су најзначајнији култови сремских Бранковића, култ цара Уроша, кнеза Лазара и Стефана Штиљановића. Развој ових култова имао је велики значај за Србе који су, на тај начин, истакли свој легитимитет на територијама северно од Саве и Дунава. Култ Стефана Штиљановића развио се у манастиру Шишатовац на Фрушкој гори а оно што га је у основи разликовало од осталих јесте чињеница да је овај култ установила црква, а не народ као што је то обично био случај. Још једна мистериозна нота у развоју Штиљановићевог култа јесте и чињеница да историјски извори не доносе податке о његовој смрти иако је то полазна основа за успостављање неког култа. Култ Стефана Штиљановића прогласио је игуман манастира Шишатовац, а не архијереји како је било уобичајно. У оквиру Штиљановићевог култа посебно место припада легендарној причи према којој је „у време глади светитељ разделио жито сиромашнимаˮ. Исто је, према Светом писму [ I Књига Мојсијева, 42], учинио и Свети Јосиф у Мисиру. Свети Стефан Штиљановић се у иконографији различито приказује. Можемо пронаћи његове приказе као светог владара, када се осликава са жезлом у руци, самостално или уз Немањиће, Лазаревиће и Бранковиће; као борца за веру, када се осликава са крстом у руци или са анђелом који му приноси крст. Развојни пут његових иконографских приказа везује се за Паштровиће, где је 1620. године Штиљановић насликан на фрескама Цркве Светог Николе у манастиру Градишту. У овом манастиру, у близини Петровца, Штиљановић је осликан на северозападном зиду ‒ постављен фронтално, у десној савијеној руци држи крст, док левом руком придржава развијен свитак. Наредни приказ датира од 1654. године. Овај приказ налази се у припрати манастира Ново Хопово на Фрушкој гори. Штиљановић је приказан у низу светих српских владара ‒ у десној руци држи крст ослоњен о раме, док је лева рука подигнута у висини рамена са отвореним дланом. Датиране XVIII веком појављују се још две, веома занимљиве иконе, од којих се једна налази у збирци галерије Матице Српске у Новом Саду, док је друга изложена у музеју Српске православне цркве у Загребу. На обе ове иконе Штиљановић је приказан као ктитор манастира Шишатовац, с разликом у моделу макете манастира ‒ на новосадској је приказана једнобродна црква са две куполе, без звоника; на загребачкој ‒ приказан је вишеспратни звоник са западне стране. Ако узмемо у обзир да је 1742. године подигнут звоник на западној страни манастира, можемо закључити да је новосадска икона осликана нешто раније. Иконе Светог Стефана Штиљановића сликао је и Христофор Жефаровић: једну у манастиру Бођани и још једну у књизи Стематографија. Сачуван је и приказ Стефана Штиљановића у оквиру јеванђеља из манастира Шишатовац, који је 1742. године израдио Георгије из Масхопоља, а који се данас чува у музеју Српске православне цркве у Београду. Сачувана нам је само једна икона житијног типа на којој је Штиљановић приказан како народу дели жито у време глади. Ову икону је израдио Арса Тодоровић 1821. године по наруџбини шишатовачког игумана Лукијана Мушицког.

ПИШЕ: Мср историчар Мирјана Варничић

Библиографија:

  • Zarić Radojka, Lik Stefana Štiljanovića u srpskoj umetnosti XVIIXIX veka, Saopštenja, XVII, 1985, 69–83.
  • Ивић Алекса, Једна слика Стевана Штиљановића, Гласник историјског друштва у Новом Саду, VIII/3, 1935, стр. 444–445.
  • Јовановић Томислав, Похвално и Повесно слово деспоту Стефану Штиљановићу, Књижевна историја, X, 38, Београд 1978, стр. 335–377.
  • Јовановић Томислав, Кратко повесно слово о светом Стефану Штиљановићу, Манастир Шишатовац, Зборник радова, Београд 1989, стр. 73–77.
  • Половина Наташа, Свети Стефан Штиљановић као Јосиф Прекрасни. Прилог изучавању једне библијске паралеле, ЗМС за књижевност и језик, 61/2, 2013, стр. 347–363.
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

cuca
Претходни чланак

Умрла је сликарка и академик Љубица Цуца Сокић

151049_179069418776974_2149725_n
Наредни чланак

АРЧИБАЛД РАЈС: О СРПСКОЈ ГОСТОЉУБИВОСТИ И ДЕМОКРАТИЧНОСТИ