AktuelnostiDa se ne zaboraviKuće i zgradeLjudi

Dom velikog srpskog vajara Đorđa Jovanovića na Neimaru

Najpoznatiji srpski vajar Đorđe Jovanović živeo je i stvarao skoro trideset godina u kući u Skerlićevoj ulici br. 6 na Neimaru. Jednospratna kuća sagrađena 1926. godine i pripada tipu poljskih vila po kojem je ovaj kraj bio čuven sve do Drugog svetskog rata. Imanje se vodilo na umetnikovu drugu suprugu Margitu Jovanović. Projekat kuće uradio je arhitekta Dragutin Šiđanski. U kući u kojoj je živeo nalazio se i njegov atelje dimenzija 6m x 6m u kome je jedan zid izrađen u staklu kako bi se postiglo adekvatno osvetljenje za stvaralački rad. Da je u njoj živeo skulptor ukazuju i specijalno projektovane niše na prednjoj fasadi za smeštaj figura, jedne ženske koja simbolizuje slikarstvo i druge muške koja simbolizuje vajarstvo. Obe su urađene i postavljene u vreme podizanja kuće, koja je u ondašnjoj štampi navedena kao primer jednostavnosti, mere i ukusa. To je postignuto komponovanjem masa i otvora, tj odnosom puno-prazno, kao kod skulptorskog dela. Osnovni stambeni prostor bio je u prizemlju. Obuhvatalo je četiri sobe sa kupatilom i prostorom za stepenište. Dominantan položaj zauzimao je upravo umetnički atelje u kojem se tokom njegovog života nalazio veliki broj dela, maketa, plaketa i studija. Skulpture „srpskog Rodena“, nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, a neka dela krase parkove i javni prostor Beograda, poput skulpture Josifa Pančića u Studentskom parku.

 

O umetniku

Jovanovic kao Minhenski đak

1. Đ.Jovanović, Minhenski đak

Đorđe Jovanović rođen je 21(22). januara 1861. godine u Novom Sadu. Njegov otac Nikola Jovanović rođen je u mestu severno od Soluna, od oca grka Johanidesa i majke Makedonke Jovanke koji su imali sedmoro dece, Đorđe je bio najmlađe dete. Otac Nikola učitelj u grčkoj koloniji u Novom Sadu, pisac i prevodilac ubrzo je dobio posao u Požarevcu gde je Đorđe proveo svoje detinjstvo, završio osnovnu školu i prva četiri razreda srednje škole. U Beogradu je 1882. godine maturirao Realnu gimnaziju, a potom upisao Veliku školu.  Ostala braća i sestre takođe su bili ugledni članovi ondašnjeg srpskog društva. Milosav je imao apoteku na Zelenom vencu „Guslar“, Aristid je bio apotekar u Čačku, Božidar sveštenik i đak Kijevske dugovne akademije.Sestričina Radmila bila je supruga Đorđa Karađorđevića.

Posle godinu dana na Velikoj školi otišao je u Beč gde je upisao Akademiju lepih umetnosti, pa u Minhen odatle u Pariz na studije vajarstva. Tokom studija u Nemačkoj se oženio Nemicom Emom Viktorijom Šajtler sa kojom je dobio sinove Mirka i Aleksandra (Branka). Brak sa Emom nije dugo potrajao. Ema je umrla u duševnoj bolnici u blizini Minhena 1928. godine. U Minhenu se rodio prvi sin Mirko koji se protiv očeve volje oženio Francuskinjom. Za vreme studija arhitekture u Parizu otišao je dobrovoljno u rat kao pripadnik Legije stranaca. Poginuo je na Marni 1915. godine. Drugi sin Aleksandar rodio se u Parizu. Bio je srpski vojnik koji je prešao Albaniju. Doktorirao je geologiju i trajno se nastanio u Maroku gde se posvetio petrolejskim istraživanjima. Drugi put se oženio Margaretom Rober. Đorđe Jovanović umro je u Beogradu 1953. godine. Današnji potomci Đorđa Jovanovića, unuci i praunuci žive u Americi i Francuskoj.

Porodica jovanovic

2. Prvi s leva Đ.Jovanović, porodica Jovanović

 

Intervju sa Đ.Jovanovićem, BON 1939

 

O počecima njegove karijere saznajemo iz intervjua objavljenim u Beogradskim opštinskim novinama. Intervju je napravio novinar Zoran Kulundžić 1939. godine.

Z.Kujundžić: „Pre svega se interesujem za pobude koje su Đorđa Jovanovića pre više od šezdeset godina, dovele u Beograd?“

– Đ.J: „ Vi sigurno mislite da su to bile umentičke pobude. Ne, ja tada još nisam ni znao šta je to umetnost. U Požarevcu nisam imao šta da vidim. U Beograd sam došao 1879. godine u školu; da učim, da se spremam za život. Tada sam još mislio da postanem inžinir.Tu je bila skoncentrisana čitava srpska kultura. Ko je tada hteo nešto da svrši, morao je doći u Beograd. Dakako, da sam još u Realci veoma zavoleo slikanje i drvorez. Te predmete mi je predavao Steva Todorović i ja sam bio njegov najbolji đak u celoj Realci. Tu, u Beogradu, video sam i prve radove Pere Ubavkića i spomenik Knezu Mihailu. To je prvi spomenik u Srbiji i prva veća skulptura koju sam ja video. 1882. godine sam maturirao i kako sam želeo posvetiti se umetnosti, otišao sam u Partenkirhen u Bavarskoj, u školu za drvorezbarstvo. Međutim, ubrzo sam se morao vratiti, jer nije bilo sredstava da tu ostanem. Vratio sam se u Beograd i upisao na tehnički fakultet. Dakako da sam nastojao svim silama da dobijem stipendiju – tada se to reklo „blagodejanije“ – za studije  u inozemstvu. Ali ja se nisam oslonio na to da ću dobiti tu stipendiju i nisam na nju čekao, nego sam lepo učio i polagao ispite. Konačno, nakon dve godine čekanja, dobio sam tu stipendiju i 1884. godine otišao sam u Beč kod prof. Helmera. Već iduće godine otišao sam u Minhen u školu prof.Vidmana, a 1887. prešao sam u Pariz u školu prof. Šapioa, a potom u školu prof. Enžalberta. Po završenim studijama, kao državni stipendista, morao sam se vratiti u domovinu i tu preuzeti dužnost nastavnika u srednjoj školi.“

Z.Kujundžić: „Možete li mi nešto reći o tome, kakvu ste tu sredinu zatekli, kakvi su bili uslovi za umetnički rad?“

– Đ.J: „ Nikakvi, odgovara on, bez ikakvog premišljanja. Ni izložaba, ni umentičkih škola. Tek petnaest godina iza toga, 1905, ja sam počeo da stvaram prvu srpsku umetničku školu. Treba da znate da se u ono doba Beograda umetnički izživljavao u mnogobrojnim pevačkim društvima i u pozorištu. Tu nije bilo nikakvih umetničkih tradicija ni potreba. Slikari su radili samo portrete, slavske slike i crkvene ikone…

Z.Kujundžić: „Kad ste došli u Beograd, vi ste imali već nekoliko nagrađenih radova, bili ste prvi i jedini srpski akademski vajar. Valjda je to tada nešto značilo?

– Đ.J: „Ništa, prijatelju. Postavili su me za učitelja crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Iste godine sam dobio i prvu nagradu na konkursu za Kosovski spomenik, na kojem smo konkurisali samo Ubavkić i ja. Pored crtanja morao sam da predajem i…matematiku, pa čak se od mene zahtevalo da predajem i moralne nauke. Uostalom ni danas nije mnogo bolje u tom pogledu. Eto molim Vas, sada prigodom proslave petstoipedesetogodišnjice Kosovske bitke govorilo se o svemu i svačemu, a nigde niko ni jednom reči spomenuo ni doneo sliku mog monumentalnog Kosovskog spomenika u Kruševcu.

 

Jovanovic-spomenik Kosovskim junacima

3. Spomenik Kosovskim junacima, Kruševac

 

O Parizu

Jovanovic u Parizu

4. Đ.jovanović u Parizu, oko 1895.

„ Najlepše moje uspomene vežu me za Pariz. Čekajte, pokazaću vam jednu od retkih uspomena iz tog doba, koja se još sačuvala.“ Onda je otišao do svoje biblioteke i doneo jednu knjigu objavljenu povodom izložbe Rodenovog „Balzaka“ 1898. godine. U tu knjigu je ušao i Đ.Jovanović i to je bio njegov najveći uspeh iz mlađih dana, kako je sam i rekao.

Na velikoj Pariskoj internacionalnoj izložbi 1889. godine, Đoka Jovanović je osvojio zlatnu medalju za delo „Guslar“; 1900. godine je osvojio zlatnu medalju za „Kosovski spomenik“ takođe u Parizu, a od Pariske opštine je 1903. godine dobio srebrnu medalju, i iste godine medalju u Petrogradu.

O modernoj umetnosti i svojim savremenicima je govorio ovako:

„ ..oni mnogo lutaju, a trebali bi već da nađu svoj put. Vidite, mnogi od njih misle da je umetnost, samo ono što je najnovije, poslednja moda, pa bio to ma kakav ekstrem. A u umetnosti, nema novog i starog; postoji samo dobro – umetnost, i rđavo- neumetnost. Pravci, škole i razni „…izmi“ to je sve sporedno..“

O tome šta misli o našoj sredini koliko podstiče stvaralački rad Đ.Jovanović je rekao:

„Izgleda vrlo malo. Kulturni ljudi koji razumeju šta je umetnost, profesori, učitelji – ti nemaju novaca,a oni koji kod nas imaju novaca ti se više interesuju za automobile.“

 

Neki od radova  Đorđa Jovanovića

 

 

Izvori i fotografije :

1.BON 1939.

2.SANU 2008.

3.Narodni muzej Čačak, 2007.

Srpski Legat

Srpski Legat

Fondacija Srpski Legat je osnovana sa ciljem da svojim aktivnostima očuva istoriju, tradiciju i kulturu Srbije i podseti na lepe i svetle trenutke srpske istorije kako bi inspirisali sadašnje i buduće građane Srbije, njihovo dostojanstvo i nacionalne vrednosti koje su vremenom potisnute i delimično zaboravljene.

Bora Kostić
Prethodni članak

Na današnji dan umro je velemajstor Bora Kostić

Miloje-Vasic
Naredni članak

Umro je jedan od najznačajnijih srpskih arheologa, akademik Miloje Vasić