Најпознатији српски вајар Ђорђе Јовановић живео је и стварао скоро тридесет година у кући у Скерлићевој улици бр. 6 на Неимару. Једноспратна кућа саграђена 1926. године и припада типу пољских вила по којем је овај крај био чувен све до Другог светског рата. Имање се водило на уметникову другу супругу Маргиту Јовановић. Пројекат куће урадио је архитекта Драгутин Шиђански. У кући у којој је живео налазио се и његов атеље димензија 6m x 6m у коме је један зид израђен у стаклу како би се постигло адекватно осветљење за стваралачки рад. Да је у њој живео скулптор указују и специјално пројектоване нише на предњој фасади за смештај фигура, једне женске која симболизује сликарство и друге мушке која симболизује вајарство. Обе су урађене и постављене у време подизања куће, која је у ондашњој штампи наведена као пример једноставности, мере и укуса. То је постигнуто компоновањем маса и отвора, tj односом пуно-празно, као код скулпторског дела. Основни стамбени простор био је у приземљу. Обухватало је четири собе са купатилом и простором за степениште. Доминантан положај заузимао је управо уметнички атеље у којем се током његовог живота налазио велики број дела, макета, плакета и студија. Скулптуре „српског Родена“, налазе се у Народном музеју у Београду, а нека дела красе паркове и јавни простор Београда, попут скулптуре Јосифа Панчића у Студентском парку.

О уметнику

1. Ђ.Јовановић, Минхенски ђак

Ђорђе Јовановић рођен је 21(22). јануара 1861. године у Новом Саду. Његов отац Никола Јовановић рођен је у месту северно од Солуна, од оца грка Јоханидеса и мајке Македонке Јованке који су имали седморо деце, Ђорђе је био најмлађе дете. Отац Никола учитељ у грчкој колонији у Новом Саду, писац и преводилац убрзо је добио посао у Пожаревцу где је Ђорђе провео своје детињство, завршио основну школу и прва четири разреда средње школе. У Београду је 1882. године матурирао Реалну гимназију, а потом уписао Велику школу.  Остала браћа и сестре такође су били угледни чланови ондашњег српског друштва. Милосав је имао апотеку на Зеленом венцу „Гуслар“, Аристид је био апотекар у Чачку, Божидар свештеник и ђак Кијевске дуговне академије.Сестричина Радмила била је супруга Ђорђа Карађорђевића.

После годину дана на Великој школи отишао је у Беч где је уписао Академију лепих уметности, па у Минхен одатле у Париз на студије вајарства. Током студија у Немачкој се оженио Немицом Емом Викторијом Шајтлер са којом је добио синове Мирка и Александра (Бранка). Брак са Емом није дуго потрајао. Ема је умрла у душевној болници у близини Минхена 1928. године. У Минхену се родио први син Мирко који се против очеве воље оженио Францускињом. За време студија архитектуре у Паризу отишао је добровољно у рат као припадник Легије странаца. Погинуо је на Марни 1915. године. Други син Александар родио се у Паризу. Био је српски војник који је прешао Албанију. Докторирао је геологију и трајно се настанио у Мароку где се посветио петролејским истраживањима. Други пут се оженио Маргаретом Робер. Ђорђе Јовановић умро је у Београду 1953. године. Данашњи потомци Ђорђа Јовановића, унуци и праунуци живе у Америци и Француској.

2. Први с лева Ђ.Јовановић, породица Јовановић

Интервју са Ђ.Јовановићем, БОН 1939

О почецима његове каријере сазнајемо из интервјуа објављеним у Београдским општинским новинама. Интервју је направио новинар Зоран Кулунџић 1939. године.

З.Кујунџић: „Пре свега се интересујем за побуде које су Ђорђа Јовановића пре више од шездесет година, довеле у Београд?“

– Ђ.Ј: „ Ви сигурно мислите да су то биле ументичке побуде. Не, ја тада још нисам ни знао шта је то уметност. У Пожаревцу нисам имао шта да видим. У Београд сам дошао 1879. године у школу; да учим, да се спремам за живот. Тада сам још мислио да постанем инжинир.Ту је била сконцентрисана читава српска култура. Ко је тада хтео нешто да сврши, морао је доћи у Београд. Дакако, да сам још у Реалци веома заволео сликање и дрворез. Те предмете ми је предавао Стева Тодоровић и ја сам био његов најбољи ђак у целој Реалци. Ту, у Београду, видео сам и прве радове Пере Убавкића и споменик Кнезу Михаилу. То је први споменик у Србији и прва већа скулптура коју сам ја видео. 1882. године сам матурирао и како сам желео посветити се уметности, отишао сам у Партенкирхен у Баварској, у школу за дрворезбарство. Међутим, убрзо сам се морао вратити, јер није било средстава да ту останем. Вратио сам се у Београд и уписао на технички факултет. Дакако да сам настојао свим силама да добијем стипендију – тада се то рекло „благодејаније“ – за студије  у иноземству. Али ја се нисам ослонио на то да ћу добити ту стипендију и нисам на њу чекао, него сам лепо учио и полагао испите. Коначно, након две године чекања, добио сам ту стипендију и 1884. године отишао сам у Беч код проф. Хелмера. Већ идуће године отишао сам у Минхен у школу проф.Видмана, а 1887. прешао сам у Париз у школу проф. Шапиоа, а потом у школу проф. Енжалберта. По завршеним студијама, као државни стипендиста, морао сам се вратити у домовину и ту преузети дужност наставника у средњој школи.“

З.Кујунџић: „Можете ли ми нешто рећи о томе, какву сте ту средину затекли, какви су били услови за уметнички рад?“

– Ђ.Ј: „ Никакви, одговара он, без икаквог премишљања. Ни изложаба, ни ументичких школа. Тек петнаест година иза тога, 1905, ја сам почео да стварам прву српску уметничку школу. Треба да знате да се у оно доба Београда уметнички изживљавао у многобројним певачким друштвима и у позоришту. Ту није било никаквих уметничких традиција ни потреба. Сликари су радили само портрете, славске слике и црквене иконе…

З.Кујунџић: „Кад сте дошли у Београд, ви сте имали већ неколико награђених радова, били сте први и једини српски академски вајар. Ваљда је то тада нешто значило?

– Ђ.Ј: „Ништа, пријатељу. Поставили су ме за учитеља цртања у Првој београдској гимназији. Исте године сам добио и прву награду на конкурсу за Косовски споменик, на којем смо конкурисали само Убавкић и ја. Поред цртања морао сам да предајем и…математику, па чак се од мене захтевало да предајем и моралне науке. Уосталом ни данас није много боље у том погледу. Ето молим Вас, сада пригодом прославе петстоипедесетогодишњице Косовске битке говорило се о свему и свачему, а нигде нико ни једном речи споменуо ни донео слику мог монументалног Косовског споменика у Крушевцу.

3. Споменик Косовским јунацима, Крушевац

О Паризу

4. Ђ.јовановић у Паризу, око 1895.

„ Најлепше моје успомене вежу ме за Париз. Чекајте, показаћу вам једну од ретких успомена из тог доба, која се још сачувала.“ Онда је отишао до своје библиотеке и донео једну књигу објављену поводом изложбе Роденовог „Балзака“ 1898. године. У ту књигу је ушао и Ђ.Јовановић и то је био његов највећи успех из млађих дана, како је сам и рекао.

На великој Париској интернационалној изложби 1889. године, Ђока Јовановић је освојио златну медаљу за дело „Гуслар“; 1900. године је освојио златну медаљу за „Косовски споменик“ такође у Паризу, а од Париске општине је 1903. године добио сребрну медаљу, и исте године медаљу у Петрограду.

О модерној уметности и својим савременицима је говорио овако:

„ ..они много лутају, а требали би већ да нађу свој пут. Видите, многи од њих мисле да је уметност, само оно што је најновије, последња мода, па био то ма какав екстрем. А у уметности, нема новог и старог; постоји само добро – уметност, и рђаво- неуметност. Правци, школе и разни „…изми“ то је све споредно..“

О томе шта мисли о нашој средини колико подстиче стваралачки рад Ђ.Јовановић је рекао:

„Изгледа врло мало. Културни људи који разумеју шта је уметност, професори, учитељи – ти немају новаца,а они који код нас имају новаца ти се више интересују за аутомобиле.“

Неки од радова  Ђорђа Јовановића

Извори и фотографије :

1.БОН 1939.

2.САНУ 2008.

3.Народни музеј Чачак, 2007.