АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиКуће и зграде

КРКА ‒ ДУХОВНИ ЦЕНТАР ДАЛМАТИНСКИХ СРБА

У кањону реке Крке, између Книна и Шибеника у Хрватској, смештен је манастир Крка, духовни центар православних далматинских Срба посвећен, како се наводи од најстаријих докумената, Сабору Светог архистратига Михаила и осталих бестјелесних сила. Према једном предању, храм је подигнут у време краља Милутина, и то на месту где је апостол Павле проповедао хришћанство. Путујући с истока за Рим, прошао је поред Бурнума, великог римског насеља и војничког логора, близу данашњег места Кистања, ту се зауставио и проповедао Далматинцима око реке Крке.

Непоуздани датуми

По другој легенди, 1350. године, манастир подиже српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена III Шубића Бирбирског. Како у својој књизи Манастир Крка објашњава Бранко Чоловић, о ктиторству Јелене Шубић нема података. Према његовим речима, реални темељ ове тезе лежи у историјским подацима да је након смрти мужа у епидемији куге 1348. године Јелена добила помоћ од свог брата, који је послао војску у Далмацију и за обласне господаре Клиса и Скрадина поставио српске војсковође.

Како стоји у запису изнад улаза, 1402. године манастир је дограђен, али у научним круговима је, уз бурне расправе, овај датум побијан, заједно са неким још каснијим. Наиме, сумњиво је датирање по западном календару, а осим тога, као ктитор се помиње Лазо Лазаријевић, којег је историчар Бошко Десница пронашао међу млетачким ратницима с краја 17. века, па Миленко Пекић претпоставља да је 1702. преправљена на 1402. годину. Постоји непотврђен податак о уклесаном запису са 1422. годином, и тако даље све до 1577. године из написа уклесаног на жртвенику, за који Миленко Пекић утврђује да је прва књига која је неоспорна и тако негира податке Никодима Милаша (1845–1915), далматинског владике, канонисте и научног радника. И Дејан Медаковић (1922–2008), председник Српске академије наука и уметности, анализирао је у једном свом раном раду архитектуру објеката и закључио да време настанка манастира не одговара легендама. Историчар уметности Ђурђе Бошковић је препознао приморску средњовековну уз утицај рашке традиције.

Ослобођени данка

Турци су ово подручје освојили почетком 16. века, а 1522. највећу тврђаву Книн и Скрадин и Островицу. Издвајање крчког (личког) санџака из клишког око 1580. године учињено је тако што је за границу узета управо река Крка. Посредством Дабробосанске митрополије овај манастир долази у домен Пећке патријаршије. Митрополит Гаврило Аврамовић у писму од 6. априла 1578. године игумана Крке Саватија поставља за управитеља црквених послова у Далмацији. Како би се братство манастира издржавало и установа унапређивала, митрополит Гаврило Аврамовић одређује да братство манастира Крка може обављати парохијску службу у Ђеврскама, Кистањама, Радучићу, Жагровићу, Мокром Пољу и Биовичином Селу. „Гаврило, на тој грамати потписан као митрополит босански, клишки и лички и егзарх најсветлијег престола пећког у Далмацији, ослобађа манастир и дотична села годишњег егзархијског данка чега остале цркве нису биле поштеђене”, пише Чоловић. Овим актом истакнуто је првенство манастира Крка у односу на остала два у Далмацији. Ту је у последњој деценији 16. века постојала преписивачка радионица, а 1615. године се, за време дабробосанског митрополита Теодора, оснива и богословска школа.

Контранапад против Сплићана

Један од значајнијих догађаја у Далмацији који је изазвао бес Турака је отмица Клиса, коју су извели сплитски племићи. Након што су повратили тврђаву, Турци су кренули у прогон учесника у инциденту, али и осталог становништва. С бројним становништвом бежи и шест калуђера из манастира. Како наводи Чоловић, они око 1600. године оснивају манастир Гомирје са црквом посвећеном Светом Јовану Крститељу. Калуђери су са собом понели и филиграном украшени престони крст из 15. или 16. века, који је био дар јеромонаха Максима и Теофана, али и многе друге црквене књиге.

Под Млецима

У јеку Кандијског рата (1645–1669), уверени да калуђери манастира Крка раде против царства, Турци су напали овај храм, оштетили га, покупили бројне драгоцености и протерали монахе, који су заједно са становништвом побегли у околину Задра. Посебним декретом калуђерима је за богослужење уступљена католичка црква у Белафузи, Madonna deli Olivo, а за становништво кистањске парохије одређена је Црква Светог Јована Крститеља. Како у својој књизи објашњава Чоловић, ову сеобу прати неразјашњен и контроверзан догађај – податак о преласку епископа Епифанија Стефановића са још 80 монаха под окриље католичке цркве. Ради се заправо о 18 монаха, а ако је нешто од тога и било истина, све је остало на декларативном опредељењу, пише овај аутор. По тврђењу латинских бискупа, био је то потпуно неискрен и изнуђен потез, усмерен ка преживљавању бројног а тада у невољи пред зидинама Задра окупљеног српског становништва, наводи Чоловић. Већ 1650. године калуђери се враћају у манастир и обнављају га. Да напад Турака није био без реалних основа, потврђује чињеница да је калуђера овог манастира Петронија Селаковића месечном платом од четири дуката за посебне ратне заслуге наградио провидур и славни генерал из Кандијског рата Леонардо Фосколо. После Морејског рата и склапања Карловачког мира 1699. године, манастир се нашао унутар граница Млетачке републике. Марко Кажотић (Marco de Casotti) из Трогира је у свом путопису из 1840. године забележио свој утисак о манастиру и његовој околини као супротност страхоте природе и лепоте уметности. Од 1829. до 1834. далматински епископ је Јосиф Рајачић, који ће касније постати карловачки митрополит и доћи на чело обновљене Српске патријаршије.

Пећина испод цркве

Главна манастирска црква саграђена је над кречњачком пећином, што одговара правилу да арханђел Михаило буде патрон таквог храма. На зидовима просторија може се наћи понеки симбол и натпис. Осим великог броја гробница, у подземним просторијама пронађено је и неколико предмета, можда из римског доба. Према легенди, просторије и гробнице настале су у ранохришћанском периоду, када су хришћани били приморани да се скривају. Могуће је да су ове просторије служиле и као скровиште од Турака у 16. веку, да су калуђери преселили цркву под земљу. Део пећине је 1876. године епископ Стефан Кнежевић преуредио себи за гробну капелу посвећену Светом Сави.

Благо из свих крајева света

Манастирска ризница убраја се у највредније у Српској православној цркви, а тренутно сарађује на враћању драгоцености које се од грађанског рата у Југославији чувају у музеју СПЦ. Садржи драгоцености из свих крајева – од Јерусалима преко Свете Горе до Венеције и Русије. Ту су иконе настале у последњих шест векова, као и бројне архијерејске, свештеничке и ђаконске одежде украшене сребрним и златним нитима. Међу њима се посебно издвајају епитрахиљ Светог Саве и Октоих Божидара Вуковића. У библиотеци је више од 50 богослужбених књига насталих од 13. до 18. века, међу којима и један од најстаријих српских средњовековних рукописа – Мокропољско четворојеванђеље – написано у другој половини 13. века на пергаменту. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, на којима су они исписали своју посвету манастиру Крки. Овај манстир привукао је пажњу многих српских великана, који су га посећивали. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића, били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и многи други.

ПИШЕ: Марија Јовановић

Извор: часопис Историја, бр. 33, Ecoprint d.o.o., Београд, 2012, стр. 26–27.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Beograd_Genciceva_kuca_Krunska_51_Muzej_Nikole_Tesle
Претходни чланак

Основан је Музеј Николе Тесле у Београду

Desimir Žižović Buin
Наредни чланак

Умро је Десимир Жижовић Буин, творац „Мирка и Славкаˮ