Manastir Svete Ekaterine (Katarine) na Sinaju spada među najstarije manastire Pravoslavne crkve. On je centar duhovnosti, a može se reći i čovekove kulture. Manastir poseduje veliki broj starih rukopisa, pa se može smatrati naslednikom Aleksandrijske biblioteke. Svetinju svake godine poseti veliki broj ljudi. Neki dođu zbog duhovnosti i smirenja koju nudi manastir, a neki da se dive velelepnom istorijskom spomeniku čovečanstva.

Sinaj je poluostrvo koje spaja Aziju i Afriku, a okružuju ga dva zaliva Crvenog mora: Suecki i Akapski. Poluostrvo je površine 60.000 kvadratnih kilometara i trouglastog je oblika. Sadrži malo vode, kao i vegetacije, izuzev u oazama. Južne planine su sačinjene od kristalnih stena, a na severu se nalaze vulkanske stene i naslage krečnjaka. Severna ravnica je pokrivena šljunkom ili pokretnim peščanim dinama. Starosedeoci su, po biblijskom kazivanju, Amaličani i Madijamci, potomci Isava i Avrama.

Jedan deo naučnika smatra da naziv Sinaj potiče od semitske reči „senˮ, što bi u prevodu značilo zub, jer su planine zubčastog oblika. Drugi smatraju da je poluostrvo dobilo ime po boginji meseca Sin, koju obožavali preistorijski stanovnci pustinje. Pored boginje Sin, starosedeoci su obožavali i druga božanstva, kao što je El Elion, kome se klanjao, madijamski sveštenik Jetro, Mojsijev tast.

Eterijin putopis

Prvoga dana trećeg meseca po izlasku iz Egipta, Jevreji su se, po Starom zavetu, ulogorili kod Sinajske planine, gde se Bog javio Mojsiju i dao mu Deset božijih zapovesti. Neki monasi iz 4. veka su smatrali da je prorok dobio tablice sa zapovestima na planini Serbal, tako da su se tu jedno vreme naseljavali i podvizavali. Kada je crkva odbacila tu pretpostavku, svi su se vratili na staro mesto. O Mojsijevoj planini je opširno pisala hodočanica Eterija u svom Putopisu, koji je ujedno i najstariji zapis hodočasičkog putovanja:

„U međuvremenu, putujući, stigli smo do nekog mesta, gde su se pak one planine, između kojih smo prolazili, razdvajale i pravile beskrajno veliku dolinu, veoma ravnu i prekrasnu: iznad doline je izranjala sveta Božja planina Sinaj. Ovo, dakle, mesto gde su se planine razdvajale, bilo je povezano sa onim mesto na kom se nalaze spomeni na ljudsku lakomost. Stoga, kada se dolazi na to mesto, kako su nas na posletku opomenuli naši sveti vodiči, koji su bili sa nama, govoreći: ‘Običaj je da se ovde pomole oni koji dolaze, kada s tog mesta prvi put ugledaju Božju planinu’, i mi smo tako učinili. Bilo je, naime, od tog mesta do Božje planine možda četiri milje ukupno preko te doline, za koju sam rekla da je ogromna. Sama, naime, dolina zaista je ogromna, prostirući se ispod bočne strane Božje planine, i ima, možda, koliko smo mi mogli da procenimo, a što su nam i sami vodiči rekli, u dužinu šesnaest milja, a u širinu pak četiri milje. Imali smo, prema tome, da prođemo kroz samu dolinu, kako bismo se mogli domoći planine. To je, naime, ona dolina, ogromna i veoma ravna, u kojoj su sinovi Izraela boravili onih dana, kada se sveti Mojsije popeo na Gospodnju planinu, i ostao onde četrdeset dana i četrdeset noći. To je, naime, ona dolina, u kojoj je bilo načinjeno tele, na mestu koje se i dan danas pokazuje; jer se tu, baš na tom mestu, uzdiže ukopan veliki kamen. Ovo je, dakle, sama ona dolina, na čijem se početku nalazi čuveno mesto, gde mu se dok je sveti Mojsije napasao stada svoga tasta, Bog po drugi put obratio iz vatrenog žbuna. I budući da nas je put tako vodio da se najpre popnemo na Božju planinu, koja se odavde vidi, jer, odakle smo dolazili, bolji je pristup, i da se opet spustimo s druge strane do početka doline, to jest gde se nalazi žbun, jer je odatle lakše sići s Božje planine; i onda smo i tome odlučili ovako: da, kada vidimo sve što smo želeli, i siđemo sa Božje planine; dođemo tamo, gde se nalazi žbun; i da se odande, skroz sredinom same doline, koja se prostire u dužinu, vratimo na svoj put sa Božjim ljudima; oni su nam pojedina mesta, koja su bila opisana u Svetim spisima, baš i pokazivali po samoj dolini; tako i učnismo. Krenuvši, dakle, sa tog mesta, gde smo se dolazeći iz Farana pomolili, put nas je vodio tako, da smo prošli kroz krajnji deo same doline i tako dospesmo do Božje planine. Sama pak planina, gledana spolja, izgleda zaista kao da je jedna; unutra pak kad zađeš, ima ih više, ali se sve ukupno nazivaju Božjom planinom; i to naročito ona, na čijem se vrhu nalazi ono mesto, gde je sišao Svevišnji, kao što stoji u Svetim spisima, nalazi se između svih njih, u sredini. I, ako su sve one koje se nalaze unaokolo toliko visoko, kakve mislim da nikad nisam videla, ipak baš ona srednja, na koju je sišao Svevišnji, toliko viša od svih drugih da su, kada smo se na nju uspeli, baš one sve planine, koje smo videli kao visoke, bile toliko duboko ispod nas, te izgledahu kao malena brdašca. Ima nešto, doista, veoma zadivljujuće i mislim da to ne može biti bez Božje milosti, da se ona središnja, iako je viša od ostalih, koja se i upravo zove Sinajem, to jest ona na koju je sišao Svevišnji. Gospod naš, ipak ne može videti sve dok ne priđeš do samog njenog podonožja, pre nego se počeš penjati na nju; a onda, kada si, ispunivši želju, sišao odavde, vidiš je ispred sebe; to pre nego što se popneš ne možeš učiniti. Ovo sam, naime, pre nego što smo došli do Božje planine, već znala iz priče braće, i pošto sam tamo došla, uverila sam se svojim očima.ˮ

Episkopski grad

Zbog svoje nenaseljenosti i pustoši, mnogi monasi su odlazili na Sinaj, da bi se podvizavali. U početku su se naseljavali u oazi Ferian, oko kojeg su nastali manastiri i isposnice, tako da je u 4. veku postao episkopski grad. Zbog svoje naseljenosti, Ferian i planina Serbal su predstavljali središte monaškog života na Sinaju. Poznati sinajski podvižnici bili su Nil Sinajski, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait i Grigorije Palama.

Ono što danas krasi Sinaj jeste Manastir Svete Ekaterine, koji je ujedno u glavni centar hodočašća. Manastir je sagradila 330. godine carica Jelena, majka cara Konstantina, na molbu sinajskih monaha. Pošto je crkva bila posvećena Presvetoj Bogorodici, tako se i manastir jedno vreme zvao.

Razvoj i ime po Ekaterini

Manastir se kasnije kroz godine dograđivao, a najviše je tome doprineo car Justinijan. On je u 6. veku obnovio hram i ogradio ga velikim zidom, koji i danas postoji. Autor projekta bio je Justinijanov arhitekta Stefan iz grada Elata. Radovi su trajali devet godina. Car je manastiru dodelio i vojnike da ga brane od napada Saracena. Tada su se po Sinajskoj pustinji vršili masakri, a najveći je bio kod isposničkog mesta Sveti Nil, gde je ubijeno 400 monaha. Danas se o manastiru brinu beduini iz plemena Džebalija. Oni za sebe tvrde da su promci robova iz Rumunije, koje je doveo car Justinijan da grade manastir. Pred kraj 6. veka, monasi manastira su oslikali mozaik Preobraženja Gospodnjeg, tako da je manastir nosio naziv po tom prazniku. Kada su pronađene mošti Svete velikomučenice Ekaterine, manastir je nosio naziv po svetiteljki koji je ostao sve do danas. Sveta Ekatarina Aleksandrijska se rodila za vreme vladavine cara Maksimilijana (286–305) i bila je rodom iz Aleksandrije. Poznavala je filozofiju, retoriku, medicinu, logiku i nekoliko jezika. Kao mlada se upoznala sa Hristovim učenjem. Po prednju, kada je Maksimilijanov sin, car Maksencije, zatažio od naroda da se poklone mnogobožačkim bogovima, Ekaterina je bila među onima koja je odbila da prida božanske počasti idolima, zbog čega je bila osuđena na smrt. Nakon njenog pogibljenja telo joj je nestalo. Predanje govori da su joj telo anđeli odneli na najviši vrh Sinaja. Posle tri veka, telo su joj pronašli monasi u položili u tadašnji manastir Preobraženja Gospodnjeg.

Pod Muhamedovom zaštitom

Kada je Muhamed izdigao svoju novu religiju i počeo sa velikim osvajanjima, monasi manastira su poslali delegaciju u Medinu da zatraže patronstvo od začetnika islama. Prorok je poslao dokument da je manastir oslobođen plaćanja poreza i da će imati zaštitu. Jedna legenda govori da je Muhamed bio u poseti manastiru, što može da bude istinito, jer se u Kuranu Sinaj pominje kao sveto mesto. Godine 641. Sinaj su osvojili Arabljani, koji su ponudili manastiru zaštitu. Međutim broj monaha je tada počeo naglo da opada, tako da je do 9. veka ostalo oko 30 kaluđera. Jedni su prešli u islam, dok su drugi pobegli.

Godine 1099. krstaši su osvojili Jerusalim i oslobodili ga od muslimanske vladavine. Pod njihovu vlast došao je i Sinaj., koji je bio pod krstaškom zaštitom sve do 1270. godine. U toku krstaške vladavine, veliki broj hodočasnika iz Evrope je dolazilo u Manastir Svete Ekaterine, koji su poštovanje svetiteljke preneli i u evropske zemlje. Hodočasnike je štitio posebni monaški red, takozvani Sinajski krstaši. Manastir su, takođe, posetili i poznati krstaški gospodari.

Veze sa Srbijom

Godine 1234. Sinaj je posetio Sveti Sava na svom drugom putovanju po Svetoj zemlji. On je na Sinaj došao istim onim putem kojim su išli Bogorodica i Josif sa Isusom kad su bežali u Egipat. Kada je došao u manastir, prvo je posetio Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, mesto gde se Bog obratio Mojsiju u obliku kupine. U manastiru je boravio čitav Časni post.

Sa Savinim dolaskom u Manastir Svete Ekaterine, začeli su se srdačni odnosi Sinaja i Srbije. Srpske kraljevske porodice su materijalno pomagale manastiru. Tako je kraljica Jelena, sa svojim sinovima Milutinom i Dragutinom, tamo slala novac. Kralj Milutin je u manastiru podigao sebi zadužbinu, Hram Svetog Stefana. Žena cara Uroša I, Jelena imala je svog duhovnika na Sinaju.

Krajem 14. veka iguman Manastira Svete Ekaterine je bio Srbin Joanikije. U Srbiju su dolazili monasi sa Sinaja, takozvani Sinaiti, koji su pomagali u izgrađivanju manastira i crkava. Poznati monah sinait u Srbiji bio je Sveti Grigorije, čije se mošti čuvaju u manastiru Gornjak. Za vreme vladavine turskog sultana Selima I, manastiru su priznata prava koja je imao u vreme krstaša. Turske vlasti su čak dale poseban status arhiepiskopije. Međutim, manastir je ipak postradao u toku vladavine Turaka a crkva Svetog Stefana je uništavana tri puta. U 17. veku manastir je proširio svoje verske, duhovne, nacionalne i kulturne aktivnosti van Sinaja. Sem Grčke, imali su uticaja u Egiptu, Palestini, Turskoj, Rumuniji, pa čak i u Indiji.

Kada je Napoleon osvojio Egipat, nastavio je vladarsku tradiciju zaštite manastira. Čak je i finansirao rekonstrukciju severnog krila manastira, koji je bio oštećen 1798. godine. Krajem 19. i početkom 20. veka manastir je izgubio svoju imovinu u Rusiji, Rumuniji i Turskoj.

Sveti Jovan Lestvičnik

U Manastiru Svete Ekaterine su se podvizavali mnogi monasi iz različitih naroda. Podrvižnik je bio i poznati crkveni pisac Sveti Jovan Lestvičnik, koji je napisao crkveni spis Lestvica iz 12. veka. On je bio iguman manastira sve do svoje 80. godine. U manastiru su se podvizavala dva jermonaha koji su bili poznati po svojoj vrlini i mudrosti – Maksim (član Bratstva Groba Gospodnjeg) i Joakim. Od njih su sačuvana dva pisma s pitanjima upućena patrijarhu Genadiju. Ona sadrže mnoga zanimljiva eklisiološka, liturgijska i administrativna pitanja. Mnogi monasi koji su se podvizavali na Sinaju su kasnije postali patrijarsi, kao što su jerusalimski Nektarije, koji je uzdigao Sinaj na stepen arhiepiskopije, jerusalimski Marko III i aleksandrijski patrijarh Atanasije.

Biblioteka i riznica

Život u manastiru se svaki dan provodi u radu i molitvi. Dan im počinje u četiri sata s juterenjem i liturgijom. Svaki monah ima svoje zaduženje. Kako su neki kaluđeri univerzitetski obrazovani, ima i onih koji su učitelji stranih jezika. Manastir se drži kanona Pravoslavne crkve i religioznih – političkih prava. Kao verska institucija od međunarodne važnosti, Manastir Svete Ekaterine uživa podršku svih hrišćanskih crkava i agencija Ujedinjenih nacija, uključujući i Unesko. Član monaškog reda može da bude samo monah grčkog porekla. Manastir Svete Ekaterine poseduje izvanrednu biblioteku i jedinstvenu zbirku ikona koje datiraju čak iz perioda pre ikonoborstva. U manastirskoj biblioteci nalazi se 3.319 rukopisa na različitim jezicima. Na grčkom ih ima 2.291, na arapskom 652, sirijskom 237, gruzijskom 89, slovenskom 40, etiopskom 6, aramejskom 2, latinskom i koptskom po jedan. Grčih rukopisa prevedeno je oko 1.083, arapskih 306, sirijskih 159, dok su rukopisi na ostalim jezicima svi prevedeni. Najznačajniji rukopisi su Codex Sinaiticus i Codex Siriacus. Prvi kodeks potiče iz 14. veka i sadrži tekst Svetog pisma na grčkom jeziku, a izdao ga je Konstantin fon Tišendorf. Drugi kodeks potiče iz 2. veka. U manastirskoj kapeli Blagovesti Presvete Bogorodice nalazi se kupina koja raste iz oltara i jedina je na Sinaju. Monasi su pokušali par puta da je presade na drugo mesto, ali bezuspešno. U kapelu se ulazi bos, pridržavajući se Božijih reči upućene (Upućenih bi ja stavila) Mojsiju: „Skini obuću sa nogu, mesto na kojem stojiš je sveta zemlja.ˮ (Izl. 3,5)

Arhiepiskopija

Sinaj se od 12. veka nalazio pod jurusdikcijom Jerusalimske patrijaršije. Međutim, zbog udaljenosti i velikog broja monaha, osnovana je Sinajska episkopija. Episkopija se nekoliko puta ukidala zbog nesuglasica između Aleksandrije i Jerusalima oko nadležnosti. Patrijarh jerusalimski Nektarije je Sinajsku episkopiju 1575. godine uzdigao na stepen arhiepiskopije, koje su ostale patrijaršije priznale tek 1971. godine. Poglavar Sinajske arhiepiskopije nosi titulu arhiepiskopa Sinaja, Farana i Raita. On je ujedno i iguman Manastira Svete Ekaterine i nezavisan je od bilo koje crkvene institucije.

Na brdu El sabaha sa vozila osmatraju vojnici: (sleva nadesno) Đorđe Vojnović, Franc Dandek i Arsenije Gajević (mart 1959). Suecka kriza je rešena tako što je uspostavljena prva mirovna misija Ujedinjenih nacija UNEF. Plavi šlemovi su bili razmešteni u regionu Sinaja i razdvajali izraelsku od egipatske vojske a jugoslovenskih vojnika je bilo najviše.

Boris Fajfrić

Izvor: Politika a. d., mart, 2012.