Манастир Свете Екатерине (Катарине) на Синају спада међу најстарије манастире Православне цркве. Он је центар духовности, а може се рећи и човекове културе. Манастир поседује велики број старих рукописа, па се може сматрати наследником Александријске библиотеке. Светињу сваке године посети велики број људи. Неки дођу због духовности и смирења коју нуди манастир, а неки да се диве велелепном историјском споменику човечанства.

Синај је полуострво које спаја Азију и Африку, а окружују га два залива Црвеног мора: Суецки и Акапски. Полуострво је површине 60.000 квадратних километара и троугластог је облика. Садржи мало воде, као и вегетације, изузев у оазама. Јужне планине су сачињене од кристалних стена, а на северу се налазе вулканске стене и наслаге кречњака. Северна равница је покривена шљунком или покретним пешчаним динама. Староседеоци су, по библијском казивању, Амаличани и Мадијамци, потомци Исава и Аврама.

Један део научника сматра да назив Синај потиче од семитске речи „senˮ, што би у преводу значило зуб, јер су планине зубчастог облика. Други сматрају да је полуострво добило име по богињи месеца Син, коју обожавали преисторијски становнци пустиње. Поред богиње Син, староседеоци су обожавали и друга божанства, као што је Ел Елион, коме се клањао, мадијамски свештеник Јетро, Мојсијев таст.

Етеријин путопис

Првога дана трећег месеца по изласку из Египта, Јевреји су се, по Старом завету, улогорили код Синајске планине, где се Бог јавио Мојсију и дао му Десет божијих заповести. Неки монаси из 4. века су сматрали да је пророк добио таблице са заповестима на планини Сербал, тако да су се ту једно време насељавали и подвизавали. Када је црква одбацила ту претпоставку, сви су се вратили на старо место. О Мојсијевој планини је опширно писала ходочаница Етерија у свом Путопису, који је уједно и најстарији запис ходочасичког путовања:

„У међувремену, путујући, стигли смо до неког места, где су се пак оне планине, између којих смо пролазили, раздвајале и правиле бескрајно велику долину, веома равну и прекрасну: изнад долине је израњала света Божја планина Синај. Ово, дакле, место где су се планине раздвајале, било је повезано са оним место на ком се налазе спомени на људску лакомост. Стога, када се долази на то место, како су нас на послетку опоменули наши свети водичи, који су били са нама, говорећи: ‘Обичај је да се овде помоле они који долазе, када с тог места први пут угледају Божју планину’, и ми смо тако учинили. Било је, наиме, од тог места до Божје планине можда четири миље укупно преко те долине, за коју сам рекла да је огромна. Сама, наиме, долина заиста је огромна, простирући се испод бочне стране Божје планине, и има, можда, колико смо ми могли да проценимо, а што су нам и сами водичи рекли, у дужину шеснаест миља, а у ширину пак четири миље. Имали смо, према томе, да прођемо кроз саму долину, како бисмо се могли домоћи планине. То је, наиме, она долина, огромна и веома равна, у којој су синови Израела боравили оних дана, када се свети Мојсије попео на Господњу планину, и остао онде четрдесет дана и четрдесет ноћи. То је, наиме, она долина, у којој је било начињено теле, на месту које се и дан данас показује; јер се ту, баш на том месту, уздиже укопан велики камен. Ово је, дакле, сама она долина, на чијем се почетку налази чувено место, где му се док је свети Мојсије напасао стада свога таста, Бог по други пут обратио из ватреног жбуна. И будући да нас је пут тако водио да се најпре попнемо на Божју планину, која се одавде види, јер, одакле смо долазили, бољи је приступ, и да се опет спустимо с друге стране до почетка долине, то јест где се налази жбун, јер је одатле лакше сићи с Божје планине; и онда смо и томе одлучили овако: да, када видимо све што смо желели, и сиђемо са Божје планине; дођемо тамо, где се налази жбун; и да се оданде, скроз средином саме долине, која се простире у дужину, вратимо на свој пут са Божјим људима; они су нам поједина места, која су била описана у Светим списима, баш и показивали по самој долини; тако и учнисмо. Кренувши, дакле, са тог места, где смо се долазећи из Фарана помолили, пут нас је водио тако, да смо прошли кроз крајњи део саме долине и тако доспесмо до Божје планине. Сама пак планина, гледана споља, изгледа заиста као да је једна; унутра пак кад зађеш, има их више, али се све укупно називају Божјом планином; и то нарочито она, на чијем се врху налази оно место, где је сишао Свевишњи, као што стоји у Светим списима, налази се између свих њих, у средини. И, ако су све оне које се налазе унаоколо толико високо, какве мислим да никад нисам видела, ипак баш она средња, на коју је сишао Свевишњи, толико виша од свих других да су, када смо се на њу успели, баш оне све планине, које смо видели као високе, биле толико дубоко испод нас, те изгледаху као малена брдашца. Има нешто, доиста, веома задивљујуће и мислим да то не може бити без Божје милости, да се она средишња, иако је виша од осталих, која се и управо зове Синајем, то јест она на коју је сишао Свевишњи. Господ наш, ипак не може видети све док не приђеш до самог њеног подоножја, пре него се почеш пењати на њу; а онда, када си, испунивши жељу, сишао одавде, видиш је испред себе; то пре него што се попнеш не можеш учинити. Ово сам, наиме, пре него што смо дошли до Божје планине, већ знала из приче браће, и пошто сам тамо дошла, уверила сам се својим очима.ˮ

Епископски град

Због своје ненасељености и пустоши, многи монаси су одлазили на Синај, да би се подвизавали. У почетку су се насељавали у оази Фериан, око којег су настали манастири и испоснице, тако да је у 4. веку постао епископски град. Због своје насељености, Фериан и планина Сербал су представљали средиште монашког живота на Синају. Познати синајски подвижници били су Нил Синајски, Симеон Нови Богослов, Григорије Синаит и Григорије Палама.

Оно што данас краси Синај јесте Манастир Свете Екатерине, који је уједно у главни центар ходочашћа. Манастир је саградила 330. године царица Јелена, мајка цара Константина, на молбу синајских монаха. Пошто је црква била посвећена Пресветој Богородици, тако се и манастир једно време звао.

Развој и име по Екатерини

Манастир се касније кроз године дограђивао, а највише је томе допринео цар Јустинијан. Он је у 6. веку обновио храм и оградио га великим зидом, који и данас постоји. Аутор пројекта био је Јустинијанов архитекта Стефан из града Елата. Радови су трајали девет година. Цар је манастиру доделио и војнике да га бране од напада Сарацена. Тада су се по Синајској пустињи вршили масакри, а највећи је био код испосничког места Свети Нил, где је убијено 400 монаха. Данас се о манастиру брину бедуини из племена Џебалија. Они за себе тврде да су промци робова из Румуније, које је довео цар Јустинијан да граде манастир. Пред крај 6. века, монаси манастира су осликали мозаик Преображења Господњег, тако да је манастир носио назив по том празнику. Када су пронађене мошти Свете великомученице Екатерине, манастир је носио назив по светитељки који је остао све до данас. Света Екатарина Александријска се родила за време владавине цара Максимилијана (286–305) и била је родом из Александрије. Познавала је филозофију, реторику, медицину, логику и неколико језика. Као млада се упознала са Христовим учењем. По предњу, када је Максимилијанов син, цар Максенције, затажио од народа да се поклоне многобожачким боговима, Екатерина је била међу онима која је одбила да прида божанске почасти идолима, због чега је била осуђена на смрт. Након њеног погибљења тело јој је нестало. Предање говори да су јој тело анђели однели на највиши врх Синаја. После три века, тело су јој пронашли монаси у положили у тадашњи манастир Преображења Господњег.

Под Мухамедовом заштитом

Када је Мухамед издигао своју нову религију и почео са великим освајањима, монаси манастира су послали делегацију у Медину да затраже патронство од зачетника ислама. Пророк је послао документ да је манастир ослобођен плаћања пореза и да ће имати заштиту. Једна легенда говори да је Мухамед био у посети манастиру, што може да буде истинито, јер се у Курану Синај помиње као свето место. Године 641. Синај су освојили Арабљани, који су понудили манастиру заштиту. Међутим број монаха је тада почео нагло да опада, тако да је до 9. века остало око 30 калуђера. Једни су прешли у ислам, док су други побегли.

Године 1099. крсташи су освојили Јерусалим и ослободили га од муслиманске владавине. Под њихову власт дошао је и Синај., који је био под крсташком заштитом све до 1270. године. У току крсташке владавине, велики број ходочасника из Европе је долазило у Манастир Свете Екатерине, који су поштовање светитељке пренели и у европске земље. Ходочаснике је штитио посебни монашки ред, такозвани Синајски крсташи. Манастир су, такође, посетили и познати крсташки господари.

Везе са Србијом

Године 1234. Синај је посетио Свети Сава на свом другом путовању по Светој земљи. Он је на Синај дошао истим оним путем којим су ишли Богородица и Јосиф са Исусом кад су бежали у Египат. Када је дошао у манастир, прво је посетио Цркву Успења Пресвете Богородице, место где се Бог обратио Мојсију у облику купине. У манастиру је боравио читав Часни пост.

Са Савиним доласком у Манастир Свете Екатерине, зачели су се срдачни односи Синаја и Србије. Српске краљевске породице су материјално помагале манастиру. Тако је краљица Јелена, са својим синовима Милутином и Драгутином, тамо слала новац. Краљ Милутин је у манастиру подигао себи задужбину, Храм Светог Стефана. Жена цара Уроша I, Јелена имала је свог духовника на Синају.

Крајем 14. века игуман Манастира Свете Екатерине је био Србин Јоаникије. У Србију су долазили монаси са Синаја, такозвани Синаити, који су помагали у изграђивању манастира и цркава. Познати монах синаит у Србији био је Свети Григорије, чије се мошти чувају у манастиру Горњак. За време владавине турског султана Селима I, манастиру су призната права која је имао у време крсташа. Турске власти су чак дале посебан статус архиепископије. Међутим, манастир је ипак пострадао у току владавине Турака а црква Светог Стефана је уништавана три пута. У 17. веку манастир је проширио своје верске, духовне, националне и културне активности ван Синаја. Сем Грчке, имали су утицаја у Египту, Палестини, Турској, Румунији, па чак и у Индији.

Када је Наполеон освојио Египат, наставио је владарску традицију заштите манастира. Чак је и финансирао реконструкцију северног крила манастира, који је био оштећен 1798. године. Крајем 19. и почетком 20. века манастир је изгубио своју имовину у Русији, Румунији и Турској.

Свети Јован Лествичник

У Манастиру Свете Екатерине су се подвизавали многи монаси из различитих народа. Подрвижник је био и познати црквени писац Свети Јован Лествичник, који је написао црквени спис Лествица из 12. века. Он је био игуман манастира све до своје 80. године. У манастиру су се подвизавала два јермонаха који су били познати по својој врлини и мудрости – Максим (члан Братства Гроба Господњег) и Јоаким. Од њих су сачувана два писма с питањима упућена патријарху Генадију. Она садрже многа занимљива еклисиолошка, литургијска и административна питања. Многи монаси који су се подвизавали на Синају су касније постали патријарси, као што су јерусалимски Нектарије, који је уздигао Синај на степен архиепископије, јерусалимски Марко III и александријски патријарх Атанасије.

Библиотека и ризница

Живот у манастиру се сваки дан проводи у раду и молитви. Дан им почиње у четири сата с јутерењем и литургијом. Сваки монах има своје задужење. Како су неки калуђери универзитетски образовани, има и оних који су учитељи страних језика. Манастир се држи канона Православне цркве и религиозних – политичких права. Као верска институција од међународне важности, Манастир Свете Екатерине ужива подршку свих хришћанских цркава и агенција Уједињених нација, укључујући и Унеско. Члан монашког реда може да буде само монах грчког порекла. Манастир Свете Екатерине поседује изванредну библиотеку и јединствену збирку икона које датирају чак из периода пре иконоборства. У манастирској библиотеци налази се 3.319 рукописа на различитим језицима. На грчком их има 2.291, на арапском 652, сиријском 237, грузијском 89, словенском 40, етиопском 6, арамејском 2, латинском и коптском по један. Грчих рукописа преведено је око 1.083, арапских 306, сиријских 159, док су рукописи на осталим језицима сви преведени. Најзначајнији рукописи су Codex Sinaiticus и Codex Siriacus. Први кодекс потиче из 14. века и садржи текст Светог писма на грчком језику, а издао га је Константин фон Тишендорф. Други кодекс потиче из 2. века. У манастирској капели Благовести Пресвете Богородице налази се купина која расте из олтара и једина је на Синају. Монаси су покушали пар пута да је пресаде на друго место, али безуспешно. У капелу се улази бос, придржавајући се Божијих речи упућене (Упућених би ја ставила) Мојсију: „Скини обућу са ногу, место на којем стојиш је света земља.ˮ (Изл. 3,5)

Архиепископија

Синај се од 12. века налазио под јурусдикцијом Јерусалимске патријаршије. Међутим, због удаљености и великог броја монаха, основана је Синајска епископија. Епископија се неколико пута укидала због несугласица између Александрије и Јерусалима око надлежности. Патријарх јерусалимски Нектарије је Синајску епископију 1575. године уздигао на степен архиепископије, које су остале патријаршије признале тек 1971. године. Поглавар Синајске архиепископије носи титулу архиепископа Синаја, Фарана и Раита. Он је уједно и игуман Манастира Свете Екатерине и независан је од било које црквене институције.

На брду Ел сабаха са возила осматрају војници: (слева надесно) Ђорђе Војновић, Франц Дандек и Арсеније Гајевић (март 1959). Суецка криза је решена тако што је успостављена прва мировна мисија Уједињених нација УНЕФ. Плави шлемови су били размештени у региону Синаја и раздвајали израелску од египатске војске а југословенских војника је било највише.

Борис Фајфрић

Извор: Политика а. д., март, 2012.