АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

КРАЉ МИЛУТИН (1281–1321)

Милутина су већ савременици ценили као великог и силног владаоца. Богатство којим је располагао, сјај који је развио, успеси које је постигао и промицање државних граница у свим правцима правили су снажан утисак, и све је то силно импоновало савременицима. Под Милутином је средњовековна Србија изишла из патријархалног стања и почела се унутра развијати у правцу који је био у опреци са погледима Немањиним и Урошевим, мада је спољна политика вођена и даље оним путем који су јој они указали.

Милутин је развио византијски сјај на двору, он је почео у Србију преносити у пуној мери византијске државне установе, он је унапредио војску, он је први ушао као фактор у велику међународну политику. Особиту је пажњу Милутин обратио цркви, да ли из религиозног осећања или из политичког рачуна – тешко је рећи, али је он подигао више задужбина но сви остали Немањићи. Под њиме се Србија дефинитивно утврдила и у Подунављу и у Поморављу и под њим су етнички освојени за српски народ многи крајеви.

Милутин је, и политички и економски и војно, спремио земљиште Душану за успехе, које је он постигао, и због тога је Милутин био Душанов идеал, и он је мислио да треба на њега да се угледа и његовим стопама да иде.

Свестан своје владалачке власти и свога владалачког достојанства, за које је био уверен да му је од Бога даровано, Милутин је, насупрот Урошу, коме је држава била главно, почео први у Србији средњега века неговати култ владалачке личности, и мада у томе, због великог утицаја што га је у држави још увек имала властела, није потпуно успео, његов рад и у томе правцу чини одсек у нашој историји.

Милутинови погледи на морал, и лични и породични и политички, били су, изгледа, веома лабави; он је често мењао жене и није сматрао да је дужност држати дано обећање. Много нежности и сентименталности као да није било код њега, и мада је подигао много цркви и манастира, религија није утицала на његове назоре и његове поступке.

Успеси Милутинови у спољној политици нису у исти мах били праћени и унутрашњим консолидовањем. У држави је било још увек, а после Милутинових освајања чак још више но пре, хетерогених елемената, и многи су теглили на своју страну; свести о државном јединству није било у довољној мери, особито у новим областима, које су биле спојене, али не и стопљене са државом. Сем тога, питање о наслеђу престола није било решено. Све је то изазивало од времена на време трзавице и кризе, чак и грађанске ратове, који су рушили углед и слабили државну снагу.

Стога спољноме сјају и државној моћи није одговарала унутрашња стабилност и осећало се одсуство солидног и чврстог уређења. Трошност и несигурност зграде, коју је Милутин подигао, показала се најбоље после његове смрти. Јер тек што је он склопио очи, букнуо је грађански рат, а разбојничке чете нападале су чак спровод, који је носио мртво тело Милутиново у манастир Бањску. Онда се показало колико је Милутин грешио што је много више пажње обраћао на сјај и церемоније него на унутрашње државно консолидовање.

Станоје Станојевић

 

Извор: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 45–47.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

C
Претходни чланак

Рођен је глумац Миливоје Живановић

jdp
Наредни чланак

Отворено је Југословенско драмско позориште