Sveti Nikola je krsna slava za koju se u narodu tradicionalno kaže da pola Srbije slavi, a pola odlazi na slavu. Narodni zaključak je daleko od slučajnog, te je zato po broju svečara kod Srba Sveti Nikola bez premca. Sveti Nikola je slava nepromenljivog datuma, a Srpska pravoslavna crkva i vernici obeležavaju ga 6. decembra po starom, odnosno 19. decembra po novom kalendaru, što je datum upokojenja svetitelja 343 godine. Kako Sveti Nikola pada u vreme velikog božićnog posta, ubraja se u krsne slave za koje se priprema posna trpeza.

Mošti Svetog Nikole 1096. godine prenesene su iz Mira likijskog u tada pravoslavni Bari, u Crkvu Svetog Jovana Preteče. Tri godine kasnije građani Barija su izgradili velelepnu crkvu povećenu Svetom Nikoli. Poseban pijetet prema crkvi u Bariju imali su dvojica članova svetorodne dinastije Nemanjića, kralj Milutin i njegov sin kralj Stefan Dečanski. Prvi je crkvi darivao oltar okovan srebrom, a drugi ju je ukrasio istim u znak zahvalnosti Svetom Nikoli, koji mu je povratio vid.

Svetog oca Nikolaja, arhiepiskopa mirlikijskog, danas se molitveno seća cela hrišćanska vaseljena. Rođen  od znamenitih i bogatih roditelja Teofana i None, žitelja grada Patare u Likiji, rano je otpočeo duhovni život, budući da su ga i sami roditelji posvetili Bogu. Zamonašio se u manastiru Novi Sion, vodeći vrlinski život tiho po jevanđelskoj zapovesti „da ne zna levica tvoja što čini desnica tvojaˮ (Mat. 6, 3). Postavši arhiepiskop Mira likijskog, on je nastavio da se revnosno bori za veru Hristovu, kako u vreme Dioklecijanovog progona tako i u vreme prvog vaseljenskog Sabora u Nikeji 325. godine kada je po licu udario jeretika Arijana, tvorca arijanstva. Zbog tog čina bio je udaljen sa Sabora. Za Svetog Nikolu važi izreka nomen est omen (ime je znak) jer je svojim delovanjem i postupcima zaista pokazao da je narodni pobednik, gde se pod narodom podrazumeva verni, hrišćanski svet (nikos-pobednik, laos-narod, vernici).

Svoju popularnost u narodu ova krsna slava stekla je iz dva razloga: prvi je pragmatični, drugi je duhovni. Pod ovim prvim podrazumeva se vreme posta, budući da se posna hrana uvek mogla priuštiti, a onda i zimsko vreme i prestanak poljskih i drugih radova, kada je vreme za okupljanje komšija i srodnika. Duhovni razlog je svakako milosrđe, monaško siromaštvo, jer je po smrti roditelja svoje bogatstvo razdelio sirotinji, i vera u Boga koja je krasila ovog svetitelja.

Običaji koje naš narod pazi i praktikuje na Svetog Nikolu imaju svoje korene u prethrišćanskom vremenu. Ovaj svetitelj se smatra zaštitnikom pomoraca, putnika i svih onih koji zavise od vode. Postoji i verovanje da se na dan Svetog Nikole ne treba preduzimati nikakvo putovanje, pogotovo ono na vodi. Jedna priča iz Kotora upravo o tome i kazuje.

Pomorski kapetan Vučinić se ogrešio o ovaj običaj i sa svojom posadom bio zarobljen od arapskih gusara. Očajni jer su kao robovi veslali na arapskoj galiji, molili su Svetog Nikolu za pomoć. Svetac im je naredne godine na svoj dan poslao pomoć u vidu kapetana Kukića, koji i se za vreme bitke ukazao. Zahvalni pomorci su posle pobede klekli pred Svetog Nikolu moleći za oproštaj.

Sveti Nikola nije samo praznik putnika i pomoraca, već i praznik dece. Na svetog Nikolu su domaćice mesile tzv. šareni kolač sa pticama koji se, pošto ga sveštenik osvešta, predveče davao deci da jedu dok bi ona sedela na drvetu. Veruje se da noć uoči Nikoljdana Sveti Nikola jaše belog konja i posećuje decu. Deca bi ostavljala svoje čiste cipele u prozore, a ujutro bi u njima nalazila poklon ‒ dar Svetog Nikole.

Verovalo se da je on prevozio duše umrlih, da bi ga u toj ulozi kasnije zamenio arhangel Mihailo.

PIŠE: Msr Aleksandra Šuković