AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

KO JE ŠIŠANI, A KO KRŠTENI KUM?

 

Prvo šišanje novorođenog deteta smatra se u našem narodu izrazito značajnim događajem. Nazivi za taj čin su različiti. Na Kosovu i Metohiji to se naziva šišanjem, striženjem, strigom. U Pirotskom okrugu obred se naziva pletivo, pletnje, ali i nastriguvanje.[1]

Detetu se do prvog šišanja kosa nikako ne dira. U slučaju prethodno obavljenog crkvenog krštenja, sveštenik sam odseca novorođenčetu pramen kose. Dešava se da se to nekim slučajem i kasnije ponovi. Međutim, kosa koja je odsečena detetu pre prvog striženja čuva se do strižbe i tada se predaje kumu (šišanome kumu ili šišanoj kumi) da je ovaj (ova) iznova preseče.

Krajem XIX i početkom XX veka postojali su u nas različni običaji kada se vrši (odnosno do kada mora da se izvrši) prvo šišanje. Čini se da je uverenje kako to treba obaviti do isteka prve godine života arhaično, a da su drugačija shvatanja nastala tokom procesa desakralizacije ovog obreda. U Boljevačkom okrugu držali su da dete treba šišati pre napunjene prve godine života.[2] Slično se razmišlja i u Svrljigu, gde se obred striženja vrši između desetog i dvanaestog meseca.[3] U drugim krajevima sreću se iz različitih razloga veća ili manja odstupanja. Na Kosovu, na primer, ranome šišanju deteta, pre navršene prve godine života, pribegava se u slučajevima kada se deca ne drže, a inače se šišanja obavljaju posle treće, pete ili sedme godine. U Skopskoj Crnoj Gori dete se šišalo posle treće ili pete godine života. U Pirotskom okrugu običaj je već bio u procesu nestajanja.

Tako postoje dva nejednaka podatka o obavljanju šišanog kumstva. Prema podatku koji saopštava Tihomir R. Đorđević, šišanje se vrši kada dete navrši prvu godinu ili pak kada navrši tri godine. V. M. Nikolić navodi da se to čini nakon druge godine. U Pirotskom okrugu se verovalo da ako se strižba ne obavi do treće godine, ne može se više ni obaviti, a dete može da šiša ko hoće.[4] U Svrljigu i crnogorskom primorju šišaju se samo muška deca, a na Kosovu, kao i u Pirotskom i Vranjskom okrugu, i muška i ženska.

Postoji uverenje da se šišano kumstvo mora obaviti tokom prepodneva, dok je dan u usponu. Nakon obreda strižbe sledi bogat ručak. Uvek se vodi računa da se to obavi o kakvom značajnom prazniku ili u nedelju. U Hercegovini strižba se najčešće obavlja u Mladi ponedeljak, odnosno u Mladi petak. U Vranjskom okrugu strižba se najradije čini s jeseni i u zimu kada su ukućani najbesposleniji. Izuzetak predstavlja Pirotski okrug, u kome se striženje može obaviti i pre i posle ručka, pa i pre večere.[5]

Strižba je uvek izuzetno velika porodična svečanost, jednako kao i svadba. U mnogim krajevima ona je značajnija, radosnija od crkvenog krštenja. U Svrljigu, na primer.[6]

Šišani kum je značajna ličnost i pažljivo se odabira. Najčešće su kršteni kum i šišani kum ista osoba. Međutim, nekad se od toga i odstupa. Ako kršteni kum nije više u životu, ako je slaboga zdravlja, ako mu se deca ne drže, pribegava se drugim rešenjima. Bira se šišani kum koji se ističe zdravljem i snagom. Šišani kum se drži jednako značajnim kao i kršteni, a muslimani u Bosni i Hercegovini smatraju šišano kumstvo „većim i od vjenčanoga i od sunetskog kumstva”. Pred šišanim kumom ženska čeljad ni lice ne krije.[7]

Šišani kum i kuma daruju kumče. U Skopskoj Crnoj Gori kum donosi kumčetu „feščić, cipelice, prepašče (kaiš za opasivanje), a ponekad i košulju”. Na Kosovu kum donosi crvenu kapu na koju će se prišiti venac od veštačkog (valjda ranije od pravog) cveća. Kuma donosi kumčetu presan hleb koji se zove turta ili kravaj, a katkad ponese i malo soli i kitu prirodnog cveća.[8]

Tihomir R. Đorđević nije umeo ništa posebnije reći o mogućem poreklu ovoga običaja. Naveo je domišljanje Vuka Karadžića da je šišano kumstvo možda uvedeno kako bi se hrišćani mogli okumiti sa Turcima. Đorđević razložno upozorava kako je običaj šišanog kumstva mnogo stariji. Nalaze se odgovarajuće paralele i kod drugih naroda, a među Slovenima se pominje još u X i XI veku. Ne prihvata ni mišljenje Šnevajsa (Grundriss, 80), mada ga ne podvrgava analizi. Ostavivši po strani pitanje suštine strižbe, tvrdi kako je šišanje novorođenog deteta vremenom dobilo i praktičnu ulogu „koja duboko zaseca u život narodni”. Ističe ponašanje roditelja kojima se deca nisu držala ili koji su imali dete koje dugo boluje. U prvom slučaju novorođenče je babica iznosila na raskrsnicu. Prvi namernik bio bi pozvan za krštenoga kuma, a ako bi to pak bio musliman, onda je pozivan za šišanoga kuma. U drugome slučaju bolesno dete je takođe iznošeno na raskršće. Prvi namernik bio bi detetu šišani kum jer se verovalo da će činom šišanja bolest sa deteta otpasti kao što je otpala ostrižena kosa. Đorđević navodi i primer šišanog kumstva iz 1433. godine. Tada je, naime, vojvoda Radoslav Pavlović, kao znak posebnog prijateljstva, ponudio Dubrovčanima da kumuje njegovom detetu. Kumovanje je obavljeno, a dečaku je u odsečene kike zavijeno 30 dukata kao kumovski poklon.[9]

Smatram da je šišano kumstvo bilo prvobitni oblik kumstva. Kao takvog sačuvalo ga je i hrišćanstvo. Međutim, značaj obrednog postrigavanja sačuvan je i u nekim drugim inicijacijskim običajima. Čin odlaska u vojsku podrazumevao je i povlačio sobom obredno šišanje. Odlazak u kaluđere jednako je podrazumevao obredno postrigavanje. Kasnije je svaka bitna promena osnovnog načina življenja smatrana svojevrsnom inicijacijom. Odlazak u zatvor, na primer, takođe je podrazumevao i zatvorsko šišanje.

Značaj šišanog kuma jeste izuzetan iz jednostavnog razloga što je šišani kum činom odsecanja kumčetove kose stekao nad njim bitnu vlast, suštinskiju od roditeljske. Upravo zbog toga onaj ko seče novorođenčetu kosu mora biti čovek koga krase vrline.

Kumova kletva je teška (i krštenog i šišanog), zapravo pogubna, jer kum ima sveukupnu vlast nad bićem koje je krstio. Dalila uništava Samsona sekući mu usnulom kosu, izvor njegove neobične snage. Severnoamerički Indijanci su skapirali protivnike verujući da ih tako podređuju sebi, odnosno da ih zadobijaju kao osobne robove. U tom cilju se skalpiranje katkad vršilo i u našem narodu. Onaj kome je kosa sputana onemogućen je u delovanju. Momčilova neverna ljuba privezuje Momčilovu sestru njenim kosama za direk, a ne vezuje joj (bar se to ne ističe) ruke i noge, što se čini logičnijim.[10]

 

Nenad Ljubinković

 

IZVOR: Ljubinković 2014: Nenad Ljubinković, Naši daleki preci : etnomitološke studije ‒ traganja i promišljanja  [Kolo 106, knj. 713], Beograd: Srpska književna zadruga, str. 136‒141.

[1] Tihomir R. Đorđević, „Kosa u našem narodu”, Naš narodni život I, Beograd: Prosveta, 1984; Vidosava Nikolić Stojančević, „Vranjsko pomoravlje, etnološka ispitivanja”, Srpski etnografski zbornik XXXVI, Beograd: SANU, 1974, 180.

[2] Savatije M. Grbić, „Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog”, Srpski etnografski zbornik XXIV, 1909, 137.

[3] Aleksa Vasiljević, O verovanjima i običajima iz Svrljiga i drugi spisi, Svrljig: Etnokulturološka radionica, 1996.

[4] T. R. Đorđević, Deca u verovanjima i običajima…, 205‒206.

[5] Isto, 206.

[6] A. Vasiljević, O verovanjima i običajima

[7] A. Hangi, Život i običaji muslimana, Sarajevo: Naklada Daniela A. Kajona, 1906.

[8] T. R. Đorđević, Deca u verovanjima i običajima…, 208.

[9] T. R. Đorđević, Deca u verovanjima i običajima…, 213‒214.

[10] V. Nenad Ljubinković, „Pomeni skalpiranja u narodnim pesmama Jugoslovena”, Narodno stvaralaštvo ‒ Folklor, sv. 29‒32 (1969): 117‒119.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

image001
Prethodni članak

Umro je arhitekta i profesor Darko Marušić

svetozar corovic
Naredni članak

Umro je književnik Svetozar Ćorović