Прво шишање новорођеног детета сматра се у нашем народу изразито значајним догађајем. Називи за тај чин су различити. На Косову и Метохији то се назива шишањем, стрижењем, стригом. У Пиротском округу обред се назива плетиво, плетње, али и настригување.[1]

Детету се до првог шишања коса никако не дира. У случају претходно обављеног црквеног крштења, свештеник сам одсеца новорођенчету прамен косе. Дешава се да се то неким случајем и касније понови. Међутим, коса која је одсечена детету пре првог стрижења чува се до стрижбе и тада се предаје куму (шишаноме куму или шишаној куми) да је овај (ова) изнова пресече.

Крајем XIX и почетком XX века постојали су у нас различни обичаји када се врши (односно до када мора да се изврши) прво шишање. Чини се да је уверење како то треба обавити до истека прве године живота архаично, а да су другачија схватања настала током процеса десакрализације овог обреда. У Бољевачком округу држали су да дете треба шишати пре напуњене прве године живота.[2] Слично се размишља и у Сврљигу, где се обред стрижења врши између десетог и дванаестог месеца.[3] У другим крајевима срећу се из различитих разлога већа или мања одступања. На Косову, на пример, раноме шишању детета, пре навршене прве године живота, прибегава се у случајевима када се деца не држе, а иначе се шишања обављају после треће, пете или седме године. У Скопској Црној Гори дете се шишало после треће или пете године живота. У Пиротском округу обичај је већ био у процесу нестајања.

Тако постоје два неједнака податка о обављању шишаног кумства. Према податку који саопштава Тихомир Р. Ђорђевић, шишање се врши када дете наврши прву годину или пак када наврши три године. В. М. Николић наводи да се то чини након друге године. У Пиротском округу се веровало да ако се стрижба не обави до треће године, не може се више ни обавити, а дете може да шиша ко хоће.[4] У Сврљигу и црногорском приморју шишају се само мушка деца, а на Косову, као и у Пиротском и Врањском округу, и мушка и женска.

Постоји уверење да се шишано кумство мора обавити током преподнева, док је дан у успону. Након обреда стрижбе следи богат ручак. Увек се води рачуна да се то обави о каквом значајном празнику или у недељу. У Херцеговини стрижба се најчешће обавља у Млади понедељак, односно у Млади петак. У Врањском округу стрижба се најрадије чини с јесени и у зиму када су укућани најбеспосленији. Изузетак представља Пиротски округ, у коме се стрижење може обавити и пре и после ручка, па и пре вечере.[5]

Стрижба је увек изузетно велика породична свечаност, једнако као и свадба. У многим крајевима она је значајнија, радоснија од црквеног крштења. У Сврљигу, на пример.[6]

Шишани кум је значајна личност и пажљиво се одабира. Најчешће су крштени кум и шишани кум иста особа. Међутим, некад се од тога и одступа. Ако крштени кум није више у животу, ако је слабога здравља, ако му се деца не држе, прибегава се другим решењима. Бира се шишани кум који се истиче здрављем и снагом. Шишани кум се држи једнако значајним као и крштени, а муслимани у Босни и Херцеговини сматрају шишано кумство „већим и од вјенчанога и од сунетског кумства”. Пред шишаним кумом женска чељад ни лице не крије.[7]

Шишани кум и кума дарују кумче. У Скопској Црној Гори кум доноси кумчету „фешчић, ципелице, препашче (каиш за опасивање), а понекад и кошуљу”. На Косову кум доноси црвену капу на коју ће се пришити венац од вештачког (ваљда раније од правог) цвећа. Кума доноси кумчету пресан хлеб који се зове турта или кравај, а каткад понесе и мало соли и киту природног цвећа.[8]

Тихомир Р. Ђорђевић није умео ништа посебније рећи о могућем пореклу овога обичаја. Навео је домишљање Вука Караџића да је шишано кумство можда уведено како би се хришћани могли окумити са Турцима. Ђорђевић разложно упозорава како је обичај шишаног кумства много старији. Налазе се одговарајуће паралеле и код других народа, а међу Словенима се помиње још у X и XI веку. Не прихвата ни мишљење Шневајса (Grundriss, 80), мада га не подвргава анализи. Оставивши по страни питање суштине стрижбе, тврди како је шишање новорођеног детета временом добило и практичну улогу „која дубоко засеца у живот народни”. Истиче понашање родитеља којима се деца нису држала или који су имали дете које дуго болује. У првом случају новорођенче је бабица износила на раскрсницу. Први намерник био би позван за крштенога кума, а ако би то пак био муслиман, онда је позиван за шишанога кума. У другоме случају болесно дете је такође изношено на раскршће. Први намерник био би детету шишани кум јер се веровало да ће чином шишања болест са детета отпасти као што је отпала острижена коса. Ђорђевић наводи и пример шишаног кумства из 1433. године. Тада је, наиме, војвода Радослав Павловић, као знак посебног пријатељства, понудио Дубровчанима да кумује његовом детету. Кумовање је обављено, а дечаку је у одсечене кике завијено 30 дуката као кумовски поклон.[9]

Сматрам да је шишано кумство било првобитни облик кумства. Као таквог сачувало га је и хришћанство. Међутим, значај обредног постригавања сачуван је и у неким другим иницијацијским обичајима. Чин одласка у војску подразумевао је и повлачио собом обредно шишање. Одлазак у калуђере једнако је подразумевао обредно постригавање. Касније је свака битна промена основног начина живљења сматрана својеврсном иницијацијом. Одлазак у затвор, на пример, такође је подразумевао и затворско шишање.

Значај шишаног кума јесте изузетан из једноставног разлога што је шишани кум чином одсецања кумчетове косе стекао над њим битну власт, суштинскију од родитељске. Управо због тога онај ко сече новорођенчету косу мора бити човек кога красе врлине.

Кумова клетва је тешка (и крштеног и шишаног), заправо погубна, јер кум има свеукупну власт над бићем које је крстио. Далила уништава Самсона секући му уснулом косу, извор његове необичне снаге. Северноамерички Индијанци су скапирали противнике верујући да их тако подређују себи, односно да их задобијају као особне робове. У том циљу се скалпирање каткад вршило и у нашем народу. Онај коме је коса спутана онемогућен је у деловању. Момчилова неверна љуба привезује Момчилову сестру њеним косама за дирек, а не везује јој (бар се то не истиче) руке и ноге, што се чини логичнијим.[10]

Ненад Љубинковић

ИЗВОР: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци : етномитолошке студије ‒ трагања и промишљања  [Коло 106, књ. 713], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 136‒141.

[1] Тихомир Р. Ђорђевић, „Коса у нашем народу”, Наш народни живот I, Београд: Просвета, 1984; Видосава Николић Стојанчевић, „Врањско поморавље, етнолошка испитивања”, Српски етнографски зборник XXXVI, Београд: САНУ, 1974, 180.

[2] Саватије М. Грбић, „Српски народни обичаји из среза бољевачког”, Српски етнографски зборник XXIV, 1909, 137.

[3] Алекса Васиљевић, О веровањима и обичајима из Сврљига и други списи, Сврљиг: Етнокултуролошка радионица, 1996.

[4] Т. Р. Ђорђевић, Деца у веровањима и обичајима…, 205‒206.

[5] Исто, 206.

[6] А. Васиљевић, О веровањима и обичајима…

[7] A. Hangi, Život i običaji muslimana, Sarajevo: Naklada Daniela A. Kajona, 1906.

[8] Т. Р. Ђорђевић, Деца у веровањима и обичајима…, 208.

[9] Т. Р. Ђорђевић, Деца у веровањима и обичајима…, 213‒214.

[10] В. Ненад Љубинковић, „Помени скалпирања у народним песмама Југословена”, Народно стваралаштво ‒ Folklor, св. 29‒32 (1969): 117‒119.