АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

КО ЈЕ БИО МАКСИМ БРАНКОВИЋ?

Ђорђе Бранковић, потоњи владика Максим, био је најстарији син слепог деспота Стефана и деспотице Ангелине. Тачан датум и место његовог рођења нису познати, али се оријентационо може узети као година Ђорђевог рођења 1461/1462. Пролошко житије, како Стефаново, тако и Ангелинино, наводи Албанију као место Ђорђевог рођења. С друге стране, Пролошко житије Максимово наводи да је најстарији син српског деспота рођен у Италији. Податак да је Ђорђе рођен у Италији ипак је веродостојнији. Деспот Стефан и деспотица Ангелина су по склапању брака кренули у Италију, у коју су стигли већ у јуну 1462. године. Дакле, извесно је да је Ђорђе ипак рођен у Италији, што потврђује и његово Пролошко житије. О детињству потоњег сремског деспота немамо много података. Знамо да је заједно са Стефановом сестром, грофицом Катарином Цељском, породица око 1465. године купила од грофа Леонарда Горичког Београд у Фурланији, у ком је живела до Стефанове смрти, односно преласка у Срем. По смрти слепог деспота Стефана, у октобру 1476. године, деспотица Ангелина се са синовима, Ђорђем и Јованом, упутила у Беч, где се заклела на верност цару Фридриху III. У Бечу су се 1485. године сусрели и са угарским краљем Матијом Корвином, који је, примивши вест о смрти деспота Вука Гргуревића Бранковића, понудио деспотску титулу Ђорђу. Прихвативши позив угарског краља Ђорђе, заједно са мајком и братом Јованом, кренуо је на територију Срема. Браћа су од угарског краља добила извесне територије у Срему, са центром у Купинову, и симболично звање „сремских деспотаˮ. Ђорђе је као старији понео ово звање, премда је Матија Корвин браћу Бранковиће третирао са једнаким поштовањем.

По смрти Матије Корвина 1490. године Угарску су захватили унутрашњи немири. Већ у марту 1492. године деспот је морао да потпише повељу којом признаје власт новог угарског краља Владислава II Јагелонца. Сукоби великаша на простору јужне Угарске нису били ретка појава. Тако се већ 1491. године деспот Ђорђе нашао у сукобу са херцегом Ловром Илочким. Не можемо са сигурношћу рећи око чега су се српски деспот и херцег завадили, али знамо да је сукоб попримио широке размере и да су један другом наносили велику штету. Овај сукоб уједно је био и разлог због ког је деспот одбио позив краља Владислава II да крене у борбу против Турка. У децембру 1494. године деспот је заједно са братом Јованом напао Митровицу, а затим и Ораховицу, посед Илочког у Славонији. Ове поседе деспоти су морали предати новом краљевском заповеднику већ у априлу 1495. године. Наредне године звање сремског деспота припало је Ђорђевом брату Јовану, последњем Бранковићу. Деспот Ђорђе се, према наводима, замонашио.

Према сачуваним сведочанствима знамо да се деспот Ђорђе замонашио у Храму Светог апостола Луке у Купинову. О томе говоре млађи карловачки и загребачки летопис. Овај податак потврђује повеља од 3. новембра 1496. године, коју су сремски Бранковићи издали манастиру Есфигмену. На њој су потписани само Ангелина и Јован Бранковић, што указује на чињеницу да је деспот Ђорђе већ тада примио монашки чин.

Максим је учествовао у дипломатској мисији у Венецији, где је, у име свог брата Јована, од Млечана тражио помоћ ради борбе са Турцима. Ова мисија из 1502. године није имала успеха. Исте године преминуо је и деспот Јован. Бранковићи су тада остали без мушких потомака, па је угарски краљ деспотско звање поново понудио Максиму. Овај је то одбио и по ступању Иваниша Бериславића на место сремског деспота са мајком Ангелином напустио Срем. Максимово и Ангелинино напуштање Срема одразило се и на слику деспота Иваниша и деспотице Јелене, Јованове удовице, у народној традицији. Максим је отишао у Влашку, на двор војводе Радула, који га је позвао ради уређивања румунске цркве. Максиму је поверен и положај влашког митрополита и на том положају је био у периоду 1505–1509. године. По смрти влашког војводе Радула 1509. године, Максим се заједно са мајком вратио на територију Срема. По повратку је обновио Сремску епархију и постао њен први епископ. Максим се 1513. године помиње и као београдски митрополит. На овом положају није се дуго задржао.

Неопходно је споменути и ктиторску делатност владике Максима. Подизање или обнова готово свих манастира на Фрушкој гори и у Војводини везује се за сремске Бранковиће. Као прва задужбина владике Максима помиње се манастир Обеда на острвцету у Обедској бари. Поред овог, ктиторској делатности Максимовој придодају се још и манастири Старо и Ново Хопово, Фенек и најзначајнија задужбина сремских Бранковића манастир Крушедол.

Крушедол

Крушедол

Владика Максим је умро 18. јануара 1516. године. Познато је да су мошти Светог Максима, заједно са моштима његових родитеља и брата Јована, биле изложене испред олтара у Крушедолу све до 1716. године. Те године су Турци, како би се осветили за пораз у Бици код Варадина, спалили манастир Крушедол, а са њим и мошти сремских Бранковића.

ПИШЕ: Мср историчар Мирјана Варничић

Библиографија:

  • Božanić Snežana, Srpski velikaši u političkim previranjima oko izbora Vladislava II za kralja Ugarske, Istraživanja, 24, 2013, str. 151–156.
  • Динић Кнежевић Душанка, Сремски Бранковићи, Истраживања, 4, 1975, стр. 5
  • Ивић Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад 1929.
  • Лемајић Ненад, Бранковићи-деспоти у Срему, Сунчани сат, 8, 1998, стр. 75–93.
  • Новаковић Стојан, Законски споменици српских држава средњег века, СКА – Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1912.
  • Поповић Душан, Срби у Војводини, I, Матица српска, Нови Сад 1990.
  • Стојановић Љубомир, Стари српски родослови и летописи, СКА, Београд–Сремски Карловци 1927.
  • Спремић Момчило, Српски деспоти у Срему, Срем кроз векове – Слојеви култура Фрушке горе и Срема. (Београд–Беочин: Вукова задужбина), 2007, стр. 45–73.
  • Томин Светлана, Владика Максим Бранковић, Платонеум, Нови Сад, 2007.
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

stojan-simic
Претходни чланак

Умро је трговац и политичар Стојан Симић

pexels-photo-533360
Наредни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ