Да се не заборавиЗанимљивости

КО ЈЕ БИЛА СУЛТАНИЈА МАРА?

Мара Бранковић била је кћи деспота Ђурађа и Ирине (Јерине) Кантакузин. Тачан датум њеног рођења није могуће поуздано утврдити. Данас је, међу историчарима, најзаступљеније становиште да је потоња султанија рођена у периоду између 1417. и 1420. године, највероватније 1418. године. Датовање Мариног рођења има велики значај, с обзиром да директно утиче на датовање склапања њеног брака са султаном Муратом II. Из тог разлога се данас, као најпоузданији податак за годину њеног рођења узима управо 1418. Ни место Мариног рођења није поуздано утврђено. Неки историчари сматрају да је рођена на Косову, у области којом су владали Бранкковић. Други, као место њеног рођења прецизно наводе Вучитрн – двор њене баке Маре и њеног оца Ђурађа. Највећи проблем историчарима представља „ћутање извораˮ. Мара се први пут појављује тек 1429. године, на есфигменској повељи њеног оца. Помен Маре Бранковић сачуван нам је и у епској песми Зидање Девича у којој се наводи да је кћи деспота Ђурађа боловала од тешке болести. Тек по ступању у брак са турским султаном, Мара је „заинтересовала извореˮ, па су нам подаци о њој након овог периода доступнији. Пре тога, са сигурношћу можемо говорити о њеном пореклу, о ком сведоче стари српски родослови и летописи.

Мара је, како је већ речено била кћи деспота Ђурађа Бранковића (1427–1439; 1444–1456). Њена бака по оцу, била је Мара, најстарија кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, а њен деда – Вук Бранковић, господар Косова. По мајци је Мара била повезана са византијском владарском породицом Палеолога.

Судбина Маре Бранковић знатно се изменила када је 1427. године њен отац Ђурађ наследио свог ујака Стефана Лазаревића на месту српског деспота. Убрзо по ступању на власт у Деспотовини Ђурађ је био суочен са трзавицама између Угарске и Турске. Турски султан Мурат II напао је Деспотовину, и освојио готово трећину њене територије. Сукоби са турским султаном окончани су 1428. године, а као један од услова за мир, била је и удаја Ђурађеве кћери Маре за турског султана. Стојан Новаковић о овом потезу деспота Ђурађа заступа став по ком је деспот рачунао на све оне користи које је Србија добила удајом Лазареве кћери Оливере за турског султана. Мара је, дакле била гарант мира, као и њена баба-тетка Оливера, и могућност за бољи положај Деспотовине. Брак између двоје супружника ипак није одмах склопљен, а међу разлозима се појављују тврдње да је Мара тада имала око десет година, као и да је српски деспот тражио време да прикупи потребан мираз. Када су Турска и Угарска 1432. године окончале своје примирје, деспот Ђурађ је пожурио са званичним преговорима око свадбе. О удаји Маре Бранковић први је писао Дука у својој Историји Византије пружајући детаљне податке о самој церемонији. Мара је одведена у Једрене 1435/36. године. До свадбе је заиста дошло иако је турски извори негирају. Међу српским историчарима заступљено је становиште да је негирање овог брака од стране турских извора последица њихове жеље да оспоре даљи значај хришћанске султаније. После свадбе Мара је послата у Брусу и тамо је провела период 1436–1439. године.

О њеном животу, током овог раздобља, не зна се много. Постоје и различите индиције по питању њеног пута у Брусу. Мара засигурно на турском двору није имала положај какав је припадао њеној баба-тетки Оливери, супрузи султана Бајазита. Веза Маре и султана Мурата II ни издалека није личила на однос Оливере и Бајазита. Неки извори међу разлозима за такав однос истичу и сексуалне склоности султана Мурата II помињући његову бисексуалну оријентацију. Свакако, турски извори о томе ћуте. Мара је три године била на двору у Бруси. У том периоду зближила се са будућим турским султаном и освајачем Цариграда – Мехмедом II. Међу историчарима је дуго времена владала заблуда да је султанија Мара била мајка Мехмеда II. Ипак, на основу датовања Мариног и Муратовог венчања изведен је закључак да такве тврдње немају основа. Њихов однос је, ипак, заиста био веома присан. Сам Мехмед у неким својим сведочанствима ословљава Мару као „моја помајка госпођа царицаˮ – Despina hatun.

Султанија Мара се поново појављује у изворима 1439. године, по повратку у Једрене. Исте године Турци су заузели Деспотовину, а деспот Ђурађ морао је напустити Смедерево. Тада је Мара ступила на историјску позорницу као дипломата и посредник у односима између Турске и Угарске. Сматра се да је имала велики утицај на измирење 1444. године и враћање њеног оца на власт у Деспотовини.

Марин живот поново се изменио 1451. године, по смрти њеног супруга, султана Мурата II. Према турским обичајима, смена султана значила је и промену у харему – жене су се удавале за турске великаше, а нови султан би образовао сопствени харем. Овде је на сцену поново избио однос новог султана Мехмеда II према султанији Мари. Мехмед је 1451. године своју маћеху богато даровао – доделио јој жупе Топлицу и Дубочицу на југоистоку Деспотовине и вратио је у Србију. До 1453. године Мара је живела на овим територијама, о чему сведоче и остаци Марине куле у Топлици.

Остаци Марине куле (Фото извор: http://www.novostitop.com/kursumlija/zakopane-tajne-marine-kule-kod-kursumlije/)

Остаци Марине куле (Фото извор: http://www.novostitop.com/kursumlija/zakopane-tajne-marine-kule-kod-kursumlije/)

Извори бележе да је одбила склапање брака са последњим византијским царем Константином XI. Разлози за то су бројни, а извори истичу родбинску везу и године султанове удовице. Након тога, Мара је отишла у Смедерево, где је живела све до смрти свога оца 1456. године. По смрти деспота Ђурађа, Деспотовина се суочила са сукобом његових синова – Гргура и Лазара. Мара је овом приликом подржала најстаријег брата Гргура, а како је превагу у овом сукобу однео Лазар, султанија се заједно са братом и ујаком Томом Кантакузином упутила у Турску, тражећи уточиште. Од Мехмеда II поново је дочекана са поштовањем, добивши том приликом извесне поседе на северу данашње Грчке – између осталих и Јежево у ком је живела.

Остаци Марине куле Јежево – данас Дафни у Грчкој

Остаци Марине куле Јежево – данас Дафни у Грчкој

Живот султаније Маре Бранковић обогаћен је и њеним односом према хришћанству. Још 1453. године издејствовала је пренос моштију Светог апостола и јеванђелисте Луке у Смедерево. Пренос моштију Светог Јована Рилског такође се доводи у вези султанијом Маром. Деспотова кћи наставила је традицију Бранковића и Немањића, па је 1457. године преузела ктиторство нада Хиландаром и Манастиром Светог Павла. На ове манастире пренела је и „стонски доходакˮ – трибут који су Дубровчани плаћали још од 1333. године, када им је цар Душан продао Стон и Пељешац. Утицала је и на Патријаршију – па је 1466. године издејствовала избор Дионисија I за патријарха у Стамболу. Позната нам је и њена дароватељска активност – као султанија, имала је приступ хришћанским реликвијама које су била у турском власништву након пада Цариграда 1453. године. Хришћанским манастирима даровала је иконе, богате дарове, имања и друге реликвије, а манастиру Милешева и комад Христовог крста.

Живот султаније Маре, жене која је утицала на прилике свога времена, окончан је 1486/87. године. Место на коме је сахрањена није поуздано утврђено. Као могућа дестинација њеног гроба узима се Јежево: Богородичин манастир; Бруса или Марина кула код Куршумлије.

ПИШЕ: Мср историчар Мирјана Варничић

Библиографија:

  • Гиљен Никола, Две српске султаније, Дерета 2016, стр. 203–353.
  • Новаковић Стојан, Царица Мара. Историјске црте из XV века, Летопис Матице Српске, књига 174, свеска 2, Матица Српска, Нови Сад 1893, стр. 1–35.
  • Поповић Ст. Михаило, Српска принцеза Мара Бранковић између Свете Земље, Васељенске Патријаршије и Дубровника, Смедеревски зборник 5, Смедерево 2016, стр. 55–71
  • Поповић Ст. Михаило, Хришћанска султанија Мара Бранковић и манастири Свете Горе у: Девета казивања о Светој Гори, Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Задужбина Светог манастира Хиландара 2016, стр. 141–171.
  • Томин Светлана, Књигољубиве жене српског средњег века, Академска књига, Нови Сад 2007, стр. 109–129.
  • Ћук Ружа, Царица Мара, Историјски часопис, књига 25–26, Просвета, Београд 1979, стр. 53–95.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

250px-Mihailo_Janketic
Претходни чланак

Рођен је глумац Михаило Миша Јанкетић

Konstantin_Gligorovic_Danijel_(oko_1802-1873)_rad_Urosa_Predica
Наредни чланак

Умро је сликар Константин Данил