АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Књига „Времена славнијехˮ – чувар сјећања на пивске страдалнике

Недавно се појавила нова књига Батрића Баја Кандића под називом Времена славнијех. Књига представља пјеснички, епско-лирски, омаж жртвама фашистичких злочина у Пиви[1] током Другог свјетског рата. Обликујући фигуре сјећања и памћења на естетски префињен начин, Кандић овом књигом првенствено доноси једну болну и потиснуту истину о пивским страдалницима и мученицима, те се, самим тим, његова књига појављује као етичка обавеза.

Користећи епску-лирску форму, аутор нас подсјећа на многе историјске личностикао што су, да споменемо неке, Бајо Пивљанин, Тодор Кадић, Благоје Јововић. Такође, свједочи страдања и оних чија имена није упамтила званична историографија. Протагонисти његових поема често су дjеца. То се може препознати у пјесми гдје се описују незапамћени злочини у Кручици.

Један од најзначајнијих руских теоретичара Михаил Бахтин записаће да је еп не само завршен него и веома остарио жанр. Епско насљеђе за српску историју, културу и духовност представља важан интегративни фактор. Његове одлике, као што су глорификација чојства и јунаштва, заједништво, братство, одавно су дезинтегрисане. Модерна поезија, поготово од првих деценија прошлог вијека, успјела је да наметне фрагментарност као своју естетску и онтолошку категорију. Међутим, повратак епу јавља се на неочекиваном мјесту − баш у лирској поезији од педесетих година двадесетог вијека, што је присутно, рецимо, у поезији Матије Бећковића, Васка Попе и Миодрага Павловића. Ипак, Кандић се није кретао у таквим смјеровима, нити је такво пјесништво његова потреба, али је и сам тежио епским мјерама памћења, какво је његовао у послијератној ери легендрани пјесник и мудрац Радован Бећировић-Требјешки, можда посљедњи велики аутор који је писао, како се то говорило, „на народскуˮ. У њему налазимо, заправо, правог литерарног узора за стваралаштво Батрића Баја Кандића.

Кандић од епске културе највише рачуна на њену аксиологију. Аутор тако, у бројним пјесмама даје одговор на питање шта не смијемо заборавити!

У књизи Времена славнијех, ослањајући се на епску традицију, аутор се бави догађајима који су у одређеном друштвено-историјском моменту били потпуно маргинализовани, готово заборављени. Кроз свједочанство и оживљавање потиснутог и трауматичног сјећања потпуно осликава вријеме наших нововјековних страдања. Намјера Кандића јесте да сагради мост до оних обала гдје се пјеснички и историографски није (довољно) истраживало.

Б Кандић, „Времена славнијехˮ,

Батрић Бајо Кандић, „Времена славнијехˮ, Графокартон, Пријепоље, 2018.

На једној страни моста Кандић описује негативни однос према епској поезији и гуслама као најплеменитијим културним насљеђима, а на другој страни богатство поезије које су гусле изњедриле и успјеле да сачувају. Тежиште његове поезији није само на прошлости већ и на садашњости. У неким пјесмама историја је само подстрек за изношење дубљих, универзалних истина. Истовремено, аутор има тежњу да одступа од познатог епског преувеличавања, као да слиједи ону линију епског стваралаштва за коју је Вук Караџић говорио да је пунија историје него поезије, а која је настајала баш на простору данашње Црне Горе.

Јунаке, односно, неке историјски познате, или у предању упамћене личности, аутор обликује као људе који нису били „без мане и страхаˮ; који, дакле, нијесу као Марко Краљевић, или Милош Обилић (бар у њиховом епском колориту), али се и те како у њима налази клице храбрости и трагизма какве су нам завјештали наши први витезови. Аутор се посебно стара да сачува од заборава мученичку и херојску смрт мајке и тек рођене дјеце, што се даје у пјесми под називом Покољ у Кручицама, при чему, осим те етичке бриге, аутора одликује изврсна естетска, па била и тако сурово развијена слика:

Тад зликовци отпочеше

Машинкама с врата туку

Виђех како Лука мали

Мајци својој паде с руку     

И говори зликовцима

Виђе Ружа син јој паде

Да изгуби све што има

Тијелом га поклопила

Крв његову платићете

И пићете ђеце своје

Али рафал покоси је

Ту осташе обадвоје

Пјесма представља „живу сликуˮ немоћи човјека да се одбрани од најстрашнијег ужаса. У овој пјесми трагизам мајке веома подсјећа на онај из пјесме Смрт мајке Југовића. Рекло би се, наиме, да је трагизам мајки у нашој историји сурова константа, али и потврда храбрости и достојанства.

Аутор кроз већину пјесма профилише мотив заборава као кључни − најкобнији узрок наших страдања. Па ипак, није само заборављање узрок несреће, већ нешто још горе: свјесно брисање памћења. А од себе се не може побјећи, нити се прошлост може осмислити другачијом и љепшом него што је била. Ернест Сабато у свом роману Тунел каже како људи иако говоре да је некада било боље, тиме не потврђују да зла није било, већ да су људи склони забораву.

Књига Времена славнијех и по свом називу нас опомиње и позива да сачувамо сјећање на своје претке, на оне који су своју крв проливали да бисмо ми данас постојали.

[1] 38403380_2265773283452704_5853294813830447104_nПива представља старохерцеговачко племе, из кога потичу четири патријарха Српске православне цркве (Макарије, Саватије, Антоније и Герасим). Обухвата територију данашње Црне Горе. Њен административни и привредни центар представља градско насеље Плужине, које се налази на самој обали Пивског језера. Пивска област обухвата десетине села, од којих многа памте најсуровије злочине усташа и фашиста током Другог свјетског рата.

ПИШЕ: Јован Крушић, Филозофски факултет Никшић

ПИШЕ: Јован Крушић, Филозофски факултет Никшић

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Icon_03051_Ilya_prorok_s_uchenikom
Претходни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (2. август)

537122689-avakumovic-jovan-politician-serbia-as-prime-gettyimages
Наредни чланак

Умро је политичар, правник и адвокат Јован Авакумовић