Od leta 1875. do leta 1876. godine knežević Petar Karađorđević učestvovao je u ustanku srpskog naroda u najzapadnijoj provinciji Osmanskog carstva ‒ Bosni. Njegovo učešće u ustanku bilo je podstaknuto kako težnjom da doprinese oslobodilačkoj borbi srpskog naroda tako i nastojanjem da Karađorđeviće i sebe vrati na političku mapu, iako je pretendentske ambicije u tom trenutku negirao.

Knežević Petar, koji se u svojim emigrantskim danima u Parizu družio i sa socijalistički orijentisanim misliocima iz Rusije, pokazivao je sklonosti prema levičarskim idejama. Ondašnja štampa, naklonjena vladajućem srpskom knezu Mihailu Obrenoviću (druga vladavina 1860‒1868), nije propustila da ga kritikuje i za ovu političku sklonost. Štaviše, dodavala je da je Petar Karađorđević podržavao Parisku komunu (1871), u jednom delu srpske štampe ozloglašeni pokret nastao u vreme pruskog opsedanja Pariza („palikuće”, „komunci”).

Oštri napisi u štampi nisu bili jedini problem sa kojim se knežević Petar suočavao u svojim ustaničkim danima. Obezbeđivanje finansijskih sredstava za poduhvat bilo je izuzetno teško. Kneževićev otac, prognani knez Aleksandar, bio je prilično škrt. Stoga je knežević bio prinuđen da založi deo unapred isplaćenog nasledstva i da ta sredstva potroši na nabavku ustaničkih potrepština.

Još jednu poteškoću predstavljao je neblagonaklon stav vlasti u Kneževini Srbiji. Iako je beogradska vlada nastojala da pomaže neke ustaničke grupe, ona nije mogla da blagonaklono gleda da u tom pokretu učestvuje osoba koju su smatrali za potencijalnu političku opasnost. Intrige, klevete, pa možda i zaverenička atentatorska aktivnost bila su sredstva kojima su knez Milan i njegova vlada hteli da se obračunaju sa kneževićem Petrom.

Stoga, kada se sagleda u celini, ustanik Petar Karađorđević je više napora ulagao boreći se da prevaziđe spomenute poteškoće nego što je ulagao u vojničku pripremu i borbena dejstva svojih ustanika. Njegova nastojanja da vojna saznanja, stečena u vojnoj školi u Francuskoj, praktično primeni na terenu samo delimično su bila ostvarena. Na kraju, ono što je ostalo kao tekovina ustaničke godine Petra Karađorđevića je njegov pseudonim ‒ Petar Mrkonjić ‒ po kome se od 1. marta 1925. godine zove Mrkonjić Grad (nekada Varcar Vakuf) u Republici Srpskoj (BiH).

IZVOR: Milivojević / Milojević 2018: Uroš Milivojević i Miloš M. Milojević,  Karađorđevići : od vožda do krune, Beograd: „Ringier Axel Spronger”, str. 40‒41.