Од лета 1875. до лета 1876. године кнежевић Петар Карађорђевић учествовао је у устанку српског народа у најзападнијој провинцији Османског царства ‒ Босни. Његово учешће у устанку било је подстакнуто како тежњом да допринесе ослободилачкој борби српског народа тако и настојањем да Карађорђевиће и себе врати на политичку мапу, иако је претендентске амбиције у том тренутку негирао.

Кнежевић Петар, који се у својим емигрантским данима у Паризу дружио и са социјалистички оријентисаним мислиоцима из Русије, показивао је склоности према левичарским идејама. Ондашња штампа, наклоњена владајућем српском кнезу Михаилу Обреновићу (друга владавина 1860‒1868), није пропустила да га критикује и за ову политичку склоност. Штавише, додавала је да је Петар Карађорђевић подржавао Париску комуну (1871), у једном делу српске штампе озлоглашени покрет настао у време пруског опседања Париза („паликуће”, „комунци”).

Оштри написи у штампи нису били једини проблем са којим се кнежевић Петар суочавао у својим устаничким данима. Обезбеђивање финансијских средстава за подухват било је изузетно тешко. Кнежевићев отац, прогнани кнез Александар, био је прилично шкрт. Стога је кнежевић био принуђен да заложи део унапред исплаћеног наследства и да та средства потроши на набавку устаничких потрепштина.

Још једну потешкоћу представљао је неблагонаклон став власти у Кнежевини Србији. Иако је београдска влада настојала да помаже неке устаничке групе, она није могла да благонаклоно гледа да у том покрету учествује особа коју су сматрали за потенцијалну политичку опасност. Интриге, клевете, па можда и завереничка атентаторска активност била су средства којима су кнез Милан и његова влада хтели да се обрачунају са кнежевићем Петром.

Стога, када се сагледа у целини, устаник Петар Карађорђевић је више напора улагао борећи се да превазиђе споменуте потешкоће него што је улагао у војничку припрему и борбена дејства својих устаника. Његова настојања да војна сазнања, стечена у војној школи у Француској, практично примени на терену само делимично су била остварена. На крају, оно што је остало као тековина устаничке године Петра Карађорђевића је његов псеудоним ‒ Петар Мркоњић ‒ по коме се од 1. марта 1925. године зове Мркоњић Град (некада Варцар Вакуф) у Републици Српској (БиХ).

ИЗВОР: Миливојевић / Милојевић 2018: Урош Миливојевић и Милош М. Милојевић,  Карађорђевићи : од вожда до круне, Београд: „Ringier Axel Spronger”, стр. 40‒41.