АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Каталина – скромна српска владарка

Каталина, српска владарка с краја 13. века, оставила је значајног трага у српској историји упркос краткој владавини свог супруга, краља Стефана Драгутина Немањића. Каталин (у неким изворима Кателин) Арпадовка рођена је средином 13. века као најстарија кћер угарског владара Стефана (Иштвана) V и Јелисавете (Ержбет) Куманске, и унука угарског краља Беле IV. О њеној младости и животу пре доласка на српски двор врло је мало историјских података. Познато је да су принцезу родитељи васпитавали у римокатоличком духу и да је, као и њене сестре, била веома везана за самостан на Маргитсигету у данашњој Будимпешти. Пошто се родила у знаменитој мађарској владарској породици, принцеза Каталина је однегована уз све привилегије које се пружају краљевској деци. Сплетом политичких догађаја, крајем 1270. године уговорено је да мађарска принцеза Каталина постане снаха српског краља Уроша I.

Мираз за откуп

Периоди сарадње и сукоба у српско-угарским односима често су се смењивали. Блиски односи Србије и Угарске нарочито су дошли до изражаја 1260. године када је српска војска била савезник Угарској у рату који је она водила против чешког краља Отокара II Пшемисла. Међутим, покушавајући да се ослободе превеликог притиска, краљ Урош је крајем 1267. Године напао мачванску бановину, којом је управљао Бела Ростисављевић, унук угарског краља. Урош је тада нанео велику штету Угарској. Убрзо потом, угарски краљ је послао значајну војску у помоћ свом унуку, која је поразила Урошеве војнике а њега заробила. Да би се ослободио заробљеништва, српски краљ Урош платио је откуп и прихватио одређене обавезе према угарском краљу. Последица свега било је склапање брака Урошевог најстаријег сина Драгутина и принцезе Каталине, кћери Стефана V, који је 1270. године постао краљ Угарске.

Нови дом без помпе

Принцеза Каталина је 1268. године стигла у Србију и постала супруга Драгутина Немањића, најстаријег сина краља Уроша и краљице Јелене Анжујске. Дошавши у нови дом, на двор у Неродимље, Каталина се убрзо прилагодила тамошњим навикама и обичајима. На српском двору живело се скромно и патријархално, без велике раскоши и дворског церемонијала. Каталинина свекрва трудила се да своју младу снаху научи многим домаћим пословима. Тако је Каталина научила да преде и плете и обавља многе друге послове, а њеном вредноћом посебно се дичио краљ Урош. Млада Каталина имала је узор у својој племенитој свекрви, па је однос међу њима био пун обостраног поштовања и срдачности.

Понашање и обичаје на српском двору описао је историчар Георгије Пахимер. Поводом преговора о склапању брака византијске принцезе Ане, кћерке цара
Михаила VIII Палеолога и Урошевог млађег сина Милутина, на српски двор је стигло византијско посланство у ком је био и Пахимер, како би се распитали и сазнали о приликама у Србији и на српском двору. Они су били део пратње принцезе Ане, која је остала у Охриду. Византијци нису били задовољни оним што су затекли на Урошевом двору. Није било сјаја, раскоши ни комфора каквог су очекивали. Краљ Урош такође је био изненађен њиховом разметљивошћу, а посебно присуством евнуха и гламурозне принцезине пратње. Краљ им је објаснио како у Србији и жене на двору обављају домаће послове и показао им будућу српску краљицу Каталину како седи у углу собе с преслицом у руци. Разочарани приликама на двору и сазнавши да не постоје гаранције да ће млади Милутин наследити оца на престолу, византијско посланство се заједно са несуђеном српском краљицом Аном вратило у Цариград.

Срећан брак са седморо деце

Каталина и млади краљ Драгутин имали су хармоничан брак. Познато је њихово троје деце: Стефан Владислав II, неко време краљ на очевим поседима, монах Урош и Јелена, супруга босанског бана Стефана Котроманића.

Драгутинов син Стефан Владислав (ФОТО: http://www.srpskoblago.org/Archives/Decani/exhibits/Frescoes/Narthex/SouthNave/EastWall/index.html)

Драгутинов и Каталинин син Стефан Владислав (ФОТО: http://www.srpskoblago.org/Archives/Decani/exhibits/Frescoes/Narthex/SouthNave/EastWall/index.html)

Јелена, супруга босанског бана Стефана Котроманића

Јелена, супруга босанског бана Стефана Котроманића

Монах Урош, Драгутинов и Каталинин син

Монах Урош, Драгутинов и Каталинин син

Затишја и буре у животу Каталининог супруга значили су и промене у њеном животу које је кротко прихватала. Била је пожртвована супруга која је трпела честа гложења на немањићком двору, како између браће, тако између оца и синова.

Пошто краљ Урош није испунио обећање дато Драгутину да ће му предати на управу одређену област, овај је дигао војску на свог оца и потукао га код Гацка у јесен 1276. године. Краљ Урош приморан на абдикацију повукао се у Хум, где се замонашио и умро од туга 1277. године. Сахрањен је у својој задужбини – манастиру Сопоћани.

Брак снахе Јелисавете и девера Милутина

Једном приликом сестра краљице Каталине и угарског краља Ладислава IV, Јелисавета (Ержбет) Арпадовка дошавши у посету својој сестри и зету сусрела се са Драгутиновим млађим братом Милутином, који се истог тренутка заљубио у њу. Она је била удовица и под монашким заветом. Без обзира на то што су били повезани родбинским односима, она и Милутин су се венчали око 1284. године Српска црква је озбиљно осудила тај брак. Кратка али страсна љубав Јелисавете и Милутина потрајала је свега годину дана. Због притиска цркве Милутин је отерао Јелисавету назад у Угарску. Она му је родила кћер Царицу (Зорицу).

Пад с коња казна за грех

Драгутин је тако, оборивши оца с власти, постао српски краљ 1276. године . Наишао је на тешку осуду народа и цркве. У својој владавини највише се ослањао на Угарску. Државу је поделио на три дела: мајци, брату Милутину и себи, покушавши тиме да ублажи свој грех због отимања круне од оца.

Почетком 1282. године краљ Драгутин је испод планине Јелаче неспретно пао с коња и сломио ногу. После те незгоде, на сабору у Дежеви, близини Раса, исте године краљ је предао престо свом млађем брату Милутину. Том приликом је сачињен споразум према којем је после Милутина престо требао да наследи један од Драгутинових синова. По силаску с престола управљао је једним делом српске земље који је обухватао жупу Дабар (око Прибоја), Моравицу (око Ариља), Рудник и територију северно од Западне Мораве све до угарске границе. Од Каталининог брата, краља Ладислава, Драгутин је 1284. године добио Мачву, Београд, жупу Соли (Тузла) и Усору. Београд је тада први пут дошао под власт једног српског краља. Овим областима је Драгутин управљао као сремски краљ све до смрти 1316. године.

Самокажњавање због гриже савести

Упркос његовим несугласицама са својом породицом, Каталина сама никад није долазила у сукоб с њима. У његовом житију Данило II описао је како се Драгутин после пада с коња окренуо усамљеничком и аскетском начину живота. Није наводно могао да се ослободи терета гриже савести због греха према оцу: „Шта да кажем о толику његову подвигу и трпљењу и ноћном стајању његову, молитвама са својом женом, у своме животу више од 23 године не дотаћи се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти остадоше живјети као брат и сестра.ˮ

Рат и с братом Милутином

У пролеће 1283. године византијски цар Андроник II послао је један одред војске да нападне Србију. Пошто је протерао непријатеља, Милутин је одлучио да сукобе пренесе у Византију, и замолио свог брата Драгутина да му помогне. Удруженим снагама браћа су опустошила околину Сера и долину реке Струме и после војног успеха вратили се у своје области. Пар година касније бугарски великаши Дрман и Куделин кренули су у продор у Драгутинову област. Немоћан да им се супростави, Драгутин је позвао у помоћ Милутина. Тако су браћа још једном сложно победили непријатеља. Освојили су Браничево, које је тада први пут ушло у састав српске државе. После сложних братских војних похода наступио је сукоб међу њима настао због Милутинових веза са Византијом. Рат међу браћом отпочет 1301. године, уз прекиде, трајао је све до 1312. године.

Сусрет Симониде и Каталине

По склопљеном миру браћа су се састала у Милутиновом двору у Паунима на Косову. После неког времена, краљица Симонида је одлучила да узврати посету свом деверу и јетрви у Београду. Каталина је била прва српска краљица чији је двор био у Београду. Сусрет две јетрве била је потврда мира њихових мужева. „Дигла се млада Симонида са великом свитом госпођа и госпођица, и са сјајном пратњом, како доликује царској кћери и спрској краљици, те са Пауна на Косову, пошла у посету својој јетрви Каталини у Београд. Пошто су се угостиле, јетрве се крену, с великом свитом од госпођа и господе, па са богатим даровима преко Рудника, па долином Ибра дођу у Градац да се поклоне Градачкој Светој Богородици, да целивају и обдаре гроб своје свекрве, краљице Јелене Францускињеˮ, пише Миленко М. Вукићевић у делу Знамените жене и владарке српске.

По угледу на своју свекрву, и Каталина је окупљала сиромашне девојке, васпитавала их и подучавала. На њеном двору у Београду такође је постојала радионица за израду црквених предмета које су она и Драгутин поклањали православним светињама не само у Србији већ свуда у свету.

Манастир Троноша

Краљица Каталина је у духу традиције Немањића подизала и обнављала православне цркве и манастире. Као своју задужбину подигла је манастир Троношу у Јадру у којем ће се вековима касније описменити и Вук Стефановић Караџић.

Троноша (ФОТО: Википедија)

Троноша (ФОТО: Википедија)

Краљ Драгутин и она били су ктитори многих православних храмова. Њихове задужбине су Грнчарица, Папрача код Зворника, Рача крај Дрине, Тамна, Ловница, Црква Светог Николе на Озрену, Црква Светог Ахилија у Ариљу. Цркву у Ариљу Драгутин је подигао 1290. године и она је била седиште Моравичке епископије. У њој су сачувани портрети краља Драгутина, краљице Каталине и њихових синова и краља Милутина. Ова, последња рашка црква из 13. века одражава у неким елементима одлике Сопоћана. Јединствена је због највеће галерије портрета која постоји међу српским споменицима 13. века и фреске Светог Архангела Гаврила, назване Плави анђео, која је изузетне уметничке вредности. Црква Светог Ахилија је под заштитом државе и представља споменик културе од изузетног значаја.

Неправедно запостављена у историји

Краљ Драгутин се пред крај живота замонашио и примио име Теоктист. Умро је 1316. године и сахрањен у манастиру Ђурђеви Ступови, који је обновио. Његов син Урошчић замонашио се под именом Стефан. Преминуо је врло млад 1310. године и сахрањен је у Цркви Светог Ахилија у Ариљу. Проглашен је за светитеља и прославља се 24. новембра, заједно са Стефаном Дечанским. Једини Драгутинов наследник остао је Владислав, кога је касније Милутин заробио и оспорио му право на власт. После Милутинове смрти српски краљ постао је његов син Стефан Дечански. Владислав је након заточеништва неко време био титуларни херцег Славоније а доцније је прешао у Угарску. Историографији није довољно познато шта се после Драгутинове смрти збивало са Каталином, па нема података ни о њеној смрти. Ипак је остала у сенци своје свекрве, краљице Јелене Анжујске.

АУТОР: Марија Делић

ИЗВОР: Istorija revija, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Untitled
Претходни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (13. јул)

fudbal
Наредни чланак

Наша земља је одиграла своју прву утакмицу на првом Светском фудбaлском првенству