AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiNaj @

KARAĐORĐEVIĆ KOGA POLITIKA NIJE ZANIMALA

Prvi i poslednji put svih sedam muških potomaka Karađorđevića okupili su se septembra 1904. u Beogradu na krunisanju kralja Petra I. Među njima bio je i princ Božidar, mlađi sin Đorđa Karađorđevića i Sarke, kćerke kapetana Miše Anastasijevića, jedini izdanak dinastije koga politika nije zanimala. Đorđe je bio šesto dete voždovog sina Alekse (1801–1830), stariji pet godina od kneza Aleksandra Karađorđevića. Umro je kao puki siromah, večni izgnanik, svetski putnik i radoznalac, poliglota koji je bolji život naslutio u jednostavnosti i umetnosti, a ne u moći koju donosi presto.

Rođen je 1862, detinjstvo je proveo na porodičnom imanju u Rumuniji, da bi kasnije živeo i boravio u raznim delovima sveta, najviše u Parizu i Beču. No, uprkos imetku i svakojakim talentima, ovaj „najobrazovaniji Karađorđević, obrazovaniji čak i od kneza Pavla”, kako tvrdi istoričar Radoš Ljušić, radije se družio sa skitnicama i umetnicima nego sa carevima i kraljevima. Govorio je, pričalo se, „sve moguće jezike” – ruski, engleski, nemački, francuski (na njemu je pisao), služio se italijanskim i mađarskim, a novine su pisale da zna čak i jezik plemena Zulu. Žene su ga obožavale, ali njegovo srce u potpunosti su ispunjavale samo avanture i putovanja.

Đorđe i Sarka Karađorđević 1869. nastanili su se u Parizu, na Šanzelizeu. Kao pariski dečačić, Božidar je bio lep kao devojčica, slabunjav i ćutljiv; više je voleo igračke i knjige nego društvo svojih vršnjaka. Kada su ga roditelji jednom prilikom predstavili Lamartinu, veliki pesnik se, milujući Božidarove plave uvojke, u čudu zapitao: „Kakav je ovo plavi Karađorđević?”

Obrazovanje je stekao na Liceju Luja Velikog, a potom upisao pravni fakultet u Parizu i doktorirao u 22. godini. Ali mladi doktor prava više je stremio ka umetnosti nego ka suvoparnim paragrafima. Tome su umnogome doprinela brojna poznanstva njegove majke princeze Sarke Karađorđević, koja se u svojoj kući, u blizini Bulonjske šume, viđala s Njegošem, Vukom Karadžićem, Napoleonom Trećim, knezom Mihailom. Čest princezin gost bio je i nobelovac Anatol Frans, koji je izvesne crte Božidarovog karaktera iskoristio da oslika ličnost Pola Vansa u romanu Crveni ljiljan.

Nadaren za muziku, Božidar upisuje Pariski konzervatorijum, a na Akademiji lepih veština pohađa časove slikarstva i gravire. U salonu Ruskinje Marije Baškirceve, prema kojoj je gajio nežno prijateljstvo, upoznaje najviđenije ljude toga vremena, druži se sa Gijem de Mopasanom, Viktorom Igoom, Pjerom Lotijem. Diveći se Lotijevoj književnoj slavi, Božidar postaje njegov impresario i nezvanični sekretar, a jedno vreme čak i žive zajedno.

Knez Božidar

Knez Božidar

Pored slikarstva, strasno je voleo i pozorište, divio se slavnoj Sari Bernar, koja ga je, iako 18 godina starija, primila u svoje društvo. Ubrzo, na premijeri Fedore u Teatru vodvilja, Božidar je sa oduševljenjem igrao ulogu mrtvog grofa Jariskina. Umislivši da je njen drug sa časova slikanja zaljubljen u Bernarovu, Marija Baškirceva je pobesnela od ljubomore. Nažalost, ova nadarena žena umrla je u 23. godini, a za uspomenu je ostavila retko lep portret na kome mladi Karađorđević, naslonjen na ogradu jednog pariskog balkona, gleda na ulicu.

Mladost je proveo lutajući Evropom. Za otmene bečke dame bio je „šarmantni princ”, za pariske grizete, ondašnju vrstu sponzoruša, „đurđevak” kome su uzimale i poslednji franak. Imao je lep glas i, prateći sam sebe na klaviru, pevao Bizea, Griga, ali i napolitanske arije Čajkovskog. Zimu 1890/91. provodi u Tunisu i Alžiru, gde nastaje putopis Pustinjske impresije.

Na Svetoj gori spava u monaškoj ćeliji, na Cetinju ga prima knjaz Nikola, u Carigradu turski sultan, a u Pertrogradu ruski car. Inkognito sa pasošem na ime Žorža Kurtena 1894. preko Albanije na konju stiže u Prizren, odakle odlazi u Topolu. Između putovanja druži se sa Bolivarovim socijalistima, u Beču pohađa časove Antona Bruknera, sa mađarskog prevodi Jokaja, a sa ruskog Tolstojevu priču Šta ljude tera da žive. Nakon turneje po Skandinaviji 1896. odlazi u Indiju, „zemlju jasmina, ruža, kuge i gladi”, gde za sedam meseci prelazi više od 11.000 kilometara od Bombaja, preko Himalaja, do avganistanske granice. Tako nastaju Zabeleške iz Indije, putopis koji ubrzo postaje bestseler u Parizu, Londonu i Njujorku.

Po povratku u Pariz okreće se primenjenoj umetnosti. Najpre obrađuje drvo i bakar, a potom i plemenite metale, kožu i vez. Pravio je sve vrste umetničkih predmeta – od veza na svili, satenu i platnu, poveza za knjige, komada nameštaja, kamina, do šnala, broševa i pribora za jelo.

Kako je njegova porodica i po povratku Karađorđevića na presto bila u izgnanstvu, jedno vreme je izdržavao majku i brata zarađujući deset franaka dnevno kao graver. Umetnički predmeti koje je napravio na izložbama dostizali su astronomske sume, a pojedini komadi čuvaju se u londonskom muzeju Albert i Viktorija. Pred kraj života važio je za jednog od najmaštovitijih pariskih draguljara, a priča se da je izmislio čak i kašiku za bebe.

Predstavljajući se dvema Srpkinjama u muzeju Karnavale, Božidar je jednom prilikom rekao: „Ja ovde radim kao zlatar ali nemam zlata.” Ipak, poklonio im je dve srebrne šnale za uspomenu na princa u radničkoj košulji.

Umro je od tifusa, iznenada u zoru 2. aprila 1908. u Ruskoj bolnici u Versaju. Umirući je rekao: „Ja sam bio iznad klasa, religija, nacija i svih predrasuda rasa i kultura i zato sam se opredeljivao za prijateljstvo po izboru, a ne po bogatstvu i ugledu, a Francusku sam voleo odmah posle Srbije.”

Sahranjen je na groblju Per Lašez, a Pariz ga je ožalio iskreno, za razliku od Beograda, gde nije bilo ni „dvorske žalosti”, ni parastosa, čak ni nekrologa. A to je i sramota i nepravda. Jer, uprkos opsednutosti demonima takozvane „lepe epohe” (belle epoque), princ Božidar je zavredio sećanje na jednog moralnog čoveka. Iako večni izgnanik, nakon ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage francuskim novinarima je priznao da mu je žao što je dinastija Obrenović srušena na tako tragičan način.

Princeza Sarka Karađorđević nadživela je oba svoja sina (stariji Aleksandar umro je 1920), a u starosti je Božidarovu biblioteku poklonila Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Na knjizi Zabeleške iz Indije napisala je: „Srpskoj omladini uspomena od jedne neutešne majke.”

AUTOR: Marko Ristić

Izvor: časopis Istorija, br. 18, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2011, str. 32–34.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

250px-VelimirTeodorović
Prethodni članak

Umro je srpski dobrotvor Velimir Mihailo Teodorović

sava_petrović
Naredni članak

Umro je lekar i botaničar Sava Petrović