АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиНај @

КАРАЂОРЂЕВИЋ КОГА ПОЛИТИКА НИЈЕ ЗАНИМАЛА

Први и последњи пут свих седам мушких потомака Карађорђевића окупили су се септембра 1904. у Београду на крунисању краља Петра I. Међу њима био је и принц Божидар, млађи син Ђорђа Карађорђевића и Сарке, кћерке капетана Мише Анастасијевића, једини изданак династије кога политика није занимала. Ђорђе је био шесто дете вождовог сина Алексе (1801–1830), старији пет година од кнеза Александра Карађорђевића. Умро је као пуки сиромах, вечни изгнаник, светски путник и радозналац, полиглота који је бољи живот наслутио у једноставности и уметности, а не у моћи коју доноси престо.

Рођен је 1862, детињство је провео на породичном имању у Румунији, да би касније живео и боравио у разним деловима света, највише у Паризу и Бечу. Но, упркос иметку и свакојаким талентима, овај „најобразованији Карађорђевић, образованији чак и од кнеза Павла”, како тврди историчар Радош Љушић, радије се дружио са скитницама и уметницима него са царевима и краљевима. Говорио је, причало се, „све могуће језике” – руски, енглески, немачки, француски (на њему је писао), служио се италијанским и мађарским, а новине су писале да зна чак и језик племена Зулу. Жене су га обожавале, али његово срце у потпуности су испуњавале само авантуре и путовања.

Ђорђе и Сарка Карађорђевић 1869. настанили су се у Паризу, на Шанзелизеу. Као париски дечачић, Божидар је био леп као девојчица, слабуњав и ћутљив; више је волео играчке и књиге него друштво својих вршњака. Када су га родитељи једном приликом представили Ламартину, велики песник се, милујући Божидарове плаве увојке, у чуду запитао: „Какав је ово плави Карађорђевић?”

Образовање је стекао на Лицеју Луја Великог, а потом уписао правни факултет у Паризу и докторирао у 22. години. Али млади доктор права више је стремио ка уметности него ка сувопарним параграфима. Томе су умногоме допринела бројна познанства његове мајке принцезе Сарке Карађорђевић, која се у својој кући, у близини Булоњске шуме, виђала с Његошем, Вуком Караџићем, Наполеоном Трећим, кнезом Михаилом. Чест принцезин гост био је и нобеловац Анатол Франс, који је извесне црте Божидаровог карактера искористио да ослика личност Пола Ванса у роману Црвени љиљан.

Надарен за музику, Божидар уписује Париски конзерваторијум, а на Академији лепих вештина похађа часове сликарства и гравире. У салону Рускиње Марије Башкирцеве, према којој је гајио нежно пријатељство, упознаје највиђеније људе тога времена, дружи се са Гијем де Мопасаном, Виктором Игоом, Пјером Лотијем. Дивећи се Лотијевој књижевној слави, Божидар постаје његов импресарио и незванични секретар, а једно време чак и живе заједно.

Кнез Божидар

Кнез Божидар

Поред сликарства, страсно је волео и позориште, дивио се славној Сари Бернар, која га је, иако 18 година старија, примила у своје друштво. Убрзо, на премијери Федоре у Театру водвиља, Божидар је са одушевљењем играо улогу мртвог грофа Јарискина. Умисливши да је њен друг са часова сликања заљубљен у Бернарову, Марија Башкирцева је побеснела од љубоморе. Нажалост, ова надарена жена умрла је у 23. години, а за успомену је оставила ретко леп портрет на коме млади Карађорђевић, наслоњен на ограду једног париског балкона, гледа на улицу.

Младост је провео лутајући Европом. За отмене бечке даме био је „шармантни принц”, за париске гризете, ондашњу врсту спонзоруша, „ђурђевак” коме су узимале и последњи франак. Имао је леп глас и, пратећи сам себе на клавиру, певао Бизеа, Грига, али и наполитанске арије Чајковског. Зиму 1890/91. проводи у Тунису и Алжиру, где настаје путопис Пустињске импресије.

На Светој гори спава у монашкој ћелији, на Цетињу га прима књаз Никола, у Цариграду турски султан, а у Пертрограду руски цар. Инкогнито са пасошем на име Жоржа Куртена 1894. преко Албаније на коњу стиже у Призрен, одакле одлази у Тополу. Између путовања дружи се са Боливаровим социјалистима, у Бечу похађа часове Антона Брукнера, са мађарског преводи Јокаја, а са руског Толстојеву причу Шта људе тера да живе. Након турнеје по Скандинавији 1896. одлази у Индију, „земљу јасмина, ружа, куге и глади”, где за седам месеци прелази више од 11.000 километара од Бомбаја, преко Хималаја, до авганистанске границе. Тако настају Забелешке из Индије, путопис који убрзо постаје бестселер у Паризу, Лондону и Њујорку.

По повратку у Париз окреће се примењеној уметности. Најпре обрађује дрво и бакар, а потом и племените метале, кожу и вез. Правио је све врсте уметничких предмета – од веза на свили, сатену и платну, повеза за књиге, комада намештаја, камина, до шнала, брошева и прибора за јело.

Како је његова породица и по повратку Карађорђевића на престо била у изгнанству, једно време је издржавао мајку и брата зарађујући десет франака дневно као гравер. Уметнички предмети које је направио на изложбама достизали су астрономске суме, а поједини комади чувају се у лондонском музеју Алберт и Викторија. Пред крај живота важио је за једног од најмаштовитијих париских драгуљара, а прича се да је измислио чак и кашику за бебе.

Представљајући се двема Српкињама у музеју Карнавале, Божидар је једном приликом рекао: „Ја овде радим као златар али немам злата.” Ипак, поклонио им је две сребрне шнале за успомену на принца у радничкој кошуљи.

Умро је од тифуса, изненада у зору 2. априла 1908. у Руској болници у Версају. Умирући је рекао: „Ја сам био изнад класа, религија, нација и свих предрасуда раса и култура и зато сам се опредељивао за пријатељство по избору, а не по богатству и угледу, а Француску сам волео одмах после Србије.”

Сахрањен је на гробљу Пер Лашез, а Париз га је ожалио искрено, за разлику од Београда, где није било ни „дворске жалости”, ни парастоса, чак ни некролога. А то је и срамота и неправда. Јер, упркос опседнутости демонима такозване „лепе епохе” (belle epoque), принц Божидар је завредио сећање на једног моралног човека. Иако вечни изгнаник, након убиства краља Александра и краљице Драге француским новинарима је признао да му је жао што је династија Обреновић срушена на тако трагичан начин.

Принцеза Сарка Карађорђевић надживела је оба своја сина (старији Александар умро је 1920), а у старости је Божидарову библиотеку поклонила Универзитетској библиотеци у Београду. На књизи Забелешке из Индије написала је: „Српској омладини успомена од једне неутешне мајке.”

АУТОР: Марко Ристић

Извор: часопис Историја, бр. 18, Ecoprint d. o. o., Београд, 2011, стр. 32–34.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

250px-ВелимирТеодоровић
Претходни чланак

Умро је српски добротвор Велимир Михаило Теодоровић

сава_петровић
Наредни чланак

Умро је лекар и ботаничар Сава Петровић