Imao je Zeka Lakićev sablju iz Srbije.

O toj sablji pričala su se razna čuda. Mnogi su je videli, mnogi je nisu videli, jer se ta sablja ne nosi svaki dan i u svaki boj.

Srbi su više verovali, a Turci više strahovali, da bi to mogla biti sablja Karađorđeva.

Izazivali su ga da sablju pred njima isproba – ako preseče ovo ili ono… Ako ne preseče, nije Karađorđeva…

– Drukčije se sablja dokazuje – govorio je Zeka.

Nudili mu za nju nebrojeno blago. Skadarski vezir poručivao: daje čitave Komove, da izdiže dok ima pra-praunuka – za tu sablju.

Dok je sablja bila u Morači, na nju Turci nisu udarali.

Kažu da je sablju Zeka ostavio na Cetinju, srpskom počivalu – gospodaru Petru Prvom, da je vladika pokloni onome ko srpsko ime najbolje odbrani.

Vele da ju je pripasivao vladika Petar Drugi Petrović Njegoš, vila među pesnicima.

Dragan Lakićević

Izvor: Lakićević 2016: Dragan Lakićević, Srpske legende, Beograd: „Vukotić media”, str. 156.