Uoči Mišarske bitke, beše ratni dogovor. Starešine vele:

‒ Da se zatvorimo u šanac, šanac da utvrdimo dobro, pa tu na topove i puške da dočekamo Turke. I kad im ratnike pobijemo, onda da gledamo da jurišamo u njih.

‒ I to je dobro ‒ Đorđe će ‒ ali će ovo biti bolje: svi konjanici izađite do onog sela odakle smo uzeli prošće, i onamo čekajte. Ja ću sa svima pešacima ostati u šancu, pa kad ospu moji plotuni, i kad topovi učestaju s obe strane, vi znajte da je onda meni teško, pa grunite odonuda!

Milan i Jakov vele da bi bolje bilo da gospodar sam izađe s konjanicima, a oni da ostanu u šancu:

‒ Mogu tebe Turci opkoliti ako budeš ovde u šancu, pa ko da ti pomogne. A ako bi mi bili ovde, ti bi nas pozdravo izbavio.

‒ Ne, braćo, ne ‒ odgovori Karađorđe. ‒ Ako mene Turci opkole, vi ćete meni pomoći onako isto kao i ja vama. Ja moram ostati u šancu sa pešacima. Ako ja izađem, sve će se ovde poplašiti, misleći da sam se ja izmakao.

Starešine ga poslušaše, i sve bi dobro.

IZVOR: Srbija u anegdotama, „Politika, novine i magazini” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Beograd, 2009, str. 8.