Уочи Мишарске битке, беше ратни договор. Старешине веле:

‒ Да се затворимо у шанац, шанац да утврдимо добро, па ту на топове и пушке да дочекамо Турке. И кад им ратнике побијемо, онда да гледамо да јуришамо у њих.

‒ И то је добро ‒ Ђорђе ће ‒ али ће ово бити боље: сви коњаници изађите до оног села одакле смо узели прошће, и онамо чекајте. Ја ћу са свима пешацима остати у шанцу, па кад оспу моји плотуни, и кад топови учестају с обе стране, ви знајте да је онда мени тешко, па груните одонуда!

Милан и Јаков веле да би боље било да господар сам изађе с коњаницима, а они да остану у шанцу:

‒ Могу тебе Турци опколити ако будеш овде у шанцу, па ко да ти помогне. А ако би ми били овде, ти би нас поздраво избавио.

‒ Не, браћо, не ‒ одговори Карађорђе. ‒ Ако мене Турци опколе, ви ћете мени помоћи онако исто као и ја вама. Ја морам остати у шанцу са пешацима. Ако ја изађем, све ће се овде поплашити, мислећи да сам се ја измакао.

Старешине га послушаше, и све би добро.

ИЗВОР: Србија у анегдотама, „Политика, новине и магазини” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Београд, 2009, стр. 8.