AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

KAKO SU SE IZMIRILI KARAĐORĐE I GARAŠANIN

Milutin Savić iz sela Garaša, poplašivši se od Karađorđeve „mazije”, pobegne u planinu. Posle nekog vremena Đorđe mu poruči da dođe, ništa mu neće. I pošalje mu teste baruta s porukom:
‒ Kojekude, ako se boji moga pištolja, neka me ubije, evo, mojim barutom. Veruje li mi, neka dođe u selo Ranilović, pod onu krušku u polju poviše sela, da se razgovorimo!
Milutin dođe i nađe Karađorđa pod kruškom. U dovoljnoj daljini jedan od drugoga stojeći počnu se razgovarati:
‒ Milutine, vrati se kući; vidiš u kakvom smo poslu sad! Sve nek ti je prosto, ali prosti i ti meni.
‒ Gospodaru, tebi su izgorela sena, a meni kuća; ne mogu ti odmah na to odgovoriti. Valja da se dogovorim sa družinom. A ako se vratim, da nikom ne bude osvete!
‒ Razgovori se, pa mi dođi ‒ rekne Đorđe i ode u Topolu, a Milutin na Bukulju.
Sutradan Milutin ode Karađorđu u Topolu. Zatekavši ga da popleće plot, pristane i sâm popletati, ne govoreći nijedne reči, ni on Đorđu, ni Đorđe njemu.
Oko pola sata Đorđe pogleda u sunce, pa će reći:
‒ Kojekude, Milutine, dosad je ručao i koj je goveda izgubio. Hajdemo da tražimo ručka!
Pred kućom gospođa Jelena polije im obojici, te se umiju, i postavi ručak. Tako se izmiriše.

IZVOR: Srbija u anegdotama, „Politika, novine i magazini” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Beograd, 2009, str. 11.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

studentski-kulturni-centar
Prethodni članak

Otvoren je Studentski kulturni centar u Beogradu

zoran-manevic
Naredni članak

Umro je istoričar arhitekture Zoran Manević