Милутин Савић из села Гараша, поплашивши се од Карађорђеве „мазије”, побегне у планину. После неког времена Ђорђе му поручи да дође, ништа му неће. И пошаље му тесте барута с поруком:
‒ Којекуде, ако се боји мога пиштоља, нека ме убије, ево, мојим барутом. Верује ли ми, нека дође у село Раниловић, под ону крушку у пољу повише села, да се разговоримо!
Милутин дође и нађе Карађорђа под крушком. У довољној даљини један од другога стојећи почну се разговарати:
‒ Милутине, врати се кући; видиш у каквом смо послу сад! Све нек ти је просто, али прости и ти мени.
‒ Господару, теби су изгорела сена, а мени кућа; не могу ти одмах на то одговорити. Ваља да се договорим са дружином. А ако се вратим, да ником не буде освете!
‒ Разговори се, па ми дођи ‒ рекне Ђорђе и оде у Тополу, а Милутин на Букуљу.
Сутрадан Милутин оде Карађорђу у Тополу. Затекавши га да поплеће плот, пристане и сâм поплетати, не говорећи ниједне речи, ни он Ђорђу, ни Ђорђе њему.
Око пола сата Ђорђе погледа у сунце, па ће рећи:
‒ Којекуде, Милутине, досад је ручао и кој је говеда изгубио. Хајдемо да тражимо ручка!
Пред кућом госпођа Јелена полије им обојици, те се умију, и постави ручак. Тако се измирише.

ИЗВОР: Србија у анегдотама, „Политика, новине и магазини” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Београд, 2009, стр. 11.