AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiCitati

Kako je Mija Aleksić preživeo streljanje u Kragujevcu

Strašna istorijska činjenica kaže da su 20. i 21. oktobra 1941. nemačke okupacione snage u Kragujevcu masovno streljale civilno stanovništvo. Među njima je bilo i više od tri stotine kragujevačkih đaka.

O tom zločinu bez presedana Desanka Maksimović je napisala čuvenu pesmu Krvava bajka, a tog 20. oktobra Mija Aleksić je bio na času srpskohrvatskog jezika kod nastavnice Branke Ranković. U razred je upao nemački vojnik, prethodno razvalivši nogom vrata, i isterao ih na ulicu. Potom su ih postrojene odveli u Topovske šupe, u barake gde je jedva moglo da se diše i odakle je predveče odvedena prva grupa na streljanje, Jevreji i komunisti.

Pašić beleži da se dva odeljenja osmog razreda Druge muške gimnazije drže zajedno, sa nastavnicima, da strogi profesor Mile Novaković poslednju kutiju cigareta deli sa đacima, da se, u psihozi koju je teško zamisliti i opisati, izvode nove grupe na streljanje… Dvadeset prvog oktobra predveče vraćaju ih u grad, a sprovode ih banatski Nemci, Švabe, iz tzv. verkšuc odreda…

Na pitanje kako se spasao, Mija odgovara:

– Pa, to je više bila sreća. Postoji nekoliko verzija. Jednu nam je pre neku godinu, kad smo imali susret generacija, ispričala Branka Ranković, koja nam je bila nastavnica srpskohrvatskog jezika… Kad su nas odveli u barake gore, ona je otišla kod Kire Speranski, koja je bila sekretar Krajskomande, a inače je bila nama nastavnik nemačkog jezika. Čim su Nemci ušli u Kragujevac, ona je već sutradan postala sekretarica Krajkomandanture grada Kragujevca. Branka Ranković je otišla kod nje i kaže da joj je rekla da spase nas decu. Kira Speranski je bila malo zbunjena, ali je rekla da će učiniti sve što može. To je jedna varijanta… Verovatno je tu bio i interes nekih drugih, recimo, ljotićevaca, da iskoriste psihološku situaciju streljanja pa da izvrše pritisak na nas omladinu da nas moblišu u svoje odrede… Od naša dva osma razreda niko nije streljan. Mi smo svi ostali. Jedan je samo, neki Mile Bušetić, streljan, ali on nije došao u školu, nije bio s nama u grupi, nego je verovatno negde s ulice pokupljen i tako stradao. Ta dva naša odeljenja su ostala čitava.

Tokom tog strašnog dana đaci su, veli, bili u barakama.

– Iz baraka smo izlazili nekoliko puta jer se nije moglo unutra ostati. Bojali su se, valjda, i da ne bi pukla baraka, da se ne napravi neki darmar, pa smo bili napolju… Prva grupa je uveče bila streljana. Oni su dovedeni iz zatvora. Mislim da je to sračunato urađeno, da se ta grupa strelja uveče, 20. oktobra, pred našim očima…

Upitan kada je prvi put oseti strah od smrti, veli:

– Pa, negde oko šest – pola šest uveče, kad je ta prva grupa streljana. Posle toga nikakav strah ni osećaj straha nisam imao. Čudno jedno osećanje. Nešto prostruji ispod kolena, tu se nešto dogodi, i onda ni straha, ništa, ništa, jedno tupo osećanje, prosto čovek čeka, sasvim mirno. Tad sam shvatio, naime, onda mi nije bilo ništa jasno, ali danas mi je jasno – kako su u stanju tri Nemca sa šmajsnerima da sprovedu grupu od dvesta ljudi na streljanje. Nešto se dogodi u čoveku, pa ide kao stočica. To kažem sad, ali onda… Onda je, mislim, jedan mogao da povede na streljanje njih tri stotine…

Osim toga, svi smo verovali da će biti legitimisanja, nekakva provera. Ljudi su i sami izlazili iz kuće, i tamo gde Nemci nisu uspeli da privire tražili da se priključe bilo kojoj grupi. Jer, šta ako ostanu, a sutra ih neko legitimiše, a oni nemaju legitimaciju overenu? Nisu pretpostavili da je legitimisanje samo blef. Proneo se bio glas da ćemo biti transportovani u neki logor. Pa, i to nije strašno, mislili smo, logor, logor, šta možeš da uradiš! Međutim, nije bilo ni jedno ni drugo, bio je baš masakr.

Pustili su ih, kaže, negde oko sedam uveče, a kako su prethodno izvodili iz barake na streljanje, kazao je:

– Izvodili su i đake… Mi smo, kažem, nekako bili svi zbijeni, zajedno smo izlazili napolje i zajedno smo se ponovo vraćali u baraku. Valjda je i to doprinelo da niko iz naših odeljenja, jednog i drugog odeljenja Druge muške gimnazije, nije streljan. U Prvoj muškoj su desetkovani. Kod nas su desetkovani niži razredi… E, kad smo pošli odozgo, sprovodili su nas takozvani verškuc odredi, to su banatski Nemci, Švabe, oni su nas sprovodili od baraka ka gradu. Pošto sam ja stanovao blizu gornjeg parka, rekao sam nekom od svojih drugova: „Jao, ja tu stanujem, kako bih sad da se javim da sam živ, ocu, majci?” I meni prilazi jedan od onih što sprovode, kaže: „A gde stanuješ?” Lepo, na našem jeziku. Rekoh: „Ja tu preko!” Kaže: „Ja nisam odgovoran, glavni je onaj…” Onda je neko ko je isto blizu stanovao rekao: „I ja stanujem blizu.” Kaže: „Dobro, ajde.” I on pusti nas da izađemo iz kolone. Ja zbrišem preko ograde – kapija je bila zaključana, policijski čas prošao već – prekotrljam se preko ograde i dokotrljam do kuće. Celu grupu su sproveli do pivare, u neku školu, i tu su ljotićevci počeli da vrbuju za svoj Peti odred. Bila je kolona poprilična, velika, ali su samo desetak, valjda, uspeli da zavrbuju. I manje-više oni su svi – neuki i neiskusni – izginuli u prvim borbama. A mi smo morali posle da se javljamo u školu, da nastavimo školovanje. Onda su nas posle ljotićevci sproveli u Učiteljsku školu, tamo smo spavali, to je bila kao neka vrsta logora. Onda su stvarali neke radne brigade, pa smo išli na Lepenicu, radili neke fizičke radove na Lepenici. Sprovedu u školu, iz škole u Učiteljsku školu, a odatle na rad… I eto tako, to je trajalo do četrdeset četvrte godine. Onda je došao moj prijatelj i drug Bata Mavrić i rekao mi da treba da odem, jer je čuo da će neki Pura Kojić doći s trojkom da me zakolje. Zbrisao sam od kuće i ubrzo se našao, susreo sa mojom budućom Sedamnaestom istočnobosanskom divizijom.

Godine 1943. završio je maturu.

– Trebalo je da maturiram četvrdeset druge, ali sam bio odbijen na godinu dana. Moj drug Vasa i ja smo otišli u pozorište jer smo smatrali da je najzgodnije da se tu zavučemo, da se sklonimo. To je bila samo jedna godina, nepuna, jako teška… Onda sam s divizijom nastavio preko Srbije, do Drine, preko Drine u Bosnu, i sve do marta, aprila četvrdeset pete, bio sam, u stvari, u Bosni. E, onda su već počele borbe za oslobađanje Slavonije, Brčko, pa Slavonski Brod, pa smo onda išli prema Sloveniji, sve do Slovengradeca. Tu se negde završio i rat. Ja sam ostao još do kraja četrdeset pete u Sloveniji, i onda sam jednog dana dobio naređenje da se sa svim dokumentima spremim za Beograd. Formirao se centralni Dom armije u Beogradu i mene su prekomandovali tamo.

U ratu je, pričao je, uglavnom bio pri „kulturnoj ekipi”.

– Sa mnom je bio i Vasa Pantelić, ali se on posle razboleo i otišao u Kragujevac, bio je Felba (Dragomir), u našoj ekipi je bio Duško Popović, kasnije poznati operski pevač… Duško je u našoj ekipi prvi put propevao, u stvari. Ja njemu kažem da treba stalno iznad kreveta da drži sliku Čapajeva. Imali smo neku proslavu divizije i ja sam silom prilika bio i dirigent hora. Trebalo je neko da peva solo partiju Komandir geroj, geroj Čapajev… Pošto je to baritonska partija, a ja sam dramski tenor, nisam mogao da pevam, pa sam testirao neke, i učinilo mi se da najdublji glas ima Duško Popović. Zamolio sam ga, on odbije, jer, kaže, nikad u životu nije pevao, svirao samo malo violinu, i tako… Međutim, pristao je, i ispalo je odlično. Posle je postao solista Opere. Bilo je i pozorišta, odnosno davali smo predstave, ali to su bile manje-više jednočinke, aktovke. Bilo je i jako lepih… Naravno, u njima nadmudrujemo Nemce…

Pričajući o kritičnim momentima, rekao je:

– Bilo je vrlo kritičnih trenutaka, u Bosni naročito. Jedanput su Nemci upali u Janju, a u Janji su bili samo jedna prateća četa naše divizije i jedan deo bolnice, bili su bolesnici i mi, kulturni pacovi, neiskuni. I počelo je trčanje, jurnjava oko kuća. Ali, srećom, pripucali su ovi mladi ljudi iz prateće čete i, zahvaljujući njima, mi smo se povukli prema Majevici, gore.

Iako je bio rat i pucalo se na sve strane, njemu, kaže, oružje nije bilo mnogo blisko.

– Imao sam ja engleski šmajser i plašio sam se njega, jer je lako opaljivao. Jedanput sam kljucnuo i ceo šaržer je u rafalu izleteo. Mogao sam ubiti nekoga… Šmajser sam promenio i uzeo nemački, jer je bio sigurniji. Pa sam se posle i njega ratosiljao. Najviše sam voleo da nosim pištolj. Imao sam jedan fini pištolj, parabelum, i načelnik štaba divizije, kad god me vidi, kaže: „Što je lep taj parabelum! Što je lep taj parabelum!” Kad sam polazio za Beograd u prekomandu, ja sam mu dao taj parabelum, a on je meni dao jedan mali pištolj, koji mi je do danas ostao kao trofej.

Tatjana Nježić

 

Izvor: Nježić 2019: Tatjana Nježić, Velikani glumišta, Mija Aleksić : s obe strane smeha, Beograd: Ringier Axel Springer [biblioteka „Blic”], str. 12–18.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

merija
Prethodni članak

Rođena je kraljica Marija Karađorđević

momcilo-tapavica-nadalj-bista
Naredni članak

Umro je arhitekta i olimpijac Momčilo Tapavica