АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЦитати

Како је Мија Алексић преживео стрељање у Крагујевцу

Страшна историјска чињеница каже да су 20. и 21. октобра 1941. немачке окупационе снаге у Крагујевцу масовно стрељале цивилно становништво. Међу њима је било и више од три стотине крагујевачких ђака.

О том злочину без преседана Десанка Максимовић је написала чувену песму Крвава бајка, а тог 20. октобра Мија Алексић је био на часу српскохрватског језика код наставнице Бранке Ранковић. У разред је упао немачки војник, претходно разваливши ногом врата, и истерао их на улицу. Потом су их постројене одвели у Топовске шупе, у бараке где је једва могло да се дише и одакле је предвече одведена прва група на стрељање, Јевреји и комунисти.

Пашић бележи да се два одељења осмог разреда Друге мушке гимназије држе заједно, са наставницима, да строги професор Миле Новаковић последњу кутију цигарета дели са ђацима, да се, у психози коју је тешко замислити и описати, изводе нове групе на стрељање… Двадесет првог октобра предвече враћају их у град, а спроводе их банатски Немци, Швабе, из тзв. веркшуц одреда…

На питање како се спасао, Мија одговара:

– Па, то је више била срећа. Постоји неколико верзија. Једну нам је пре неку годину, кад смо имали сусрет генерација, испричала Бранка Ранковић, која нам је била наставница српскохрватског језика… Кад су нас одвели у бараке горе, она је отишла код Кире Сперански, која је била секретар Крајскоманде, а иначе је била нама наставник немачког језика. Чим су Немци ушли у Крагујевац, она је већ сутрадан постала секретарица Крајкомандантуре града Крагујевца. Бранка Ранковић је отишла код ње и каже да јој је рекла да спасе нас децу. Кира Сперански је била мало збуњена, али је рекла да ће учинити све што може. То је једна варијанта… Вероватно је ту био и интерес неких других, рецимо, љотићеваца, да искористе психолошку ситуацију стрељања па да изврше притисак на нас омладину да нас моблишу у своје одреде… Од наша два осма разреда нико није стрељан. Ми смо сви остали. Један је само, неки Миле Бушетић, стрељан, али он није дошао у школу, није био с нама у групи, него је вероватно негде с улице покупљен и тако страдао. Та два наша одељења су остала читава.

Током тог страшног дана ђаци су, вели, били у баракама.

– Из барака смо излазили неколико пута јер се није могло унутра остати. Бојали су се, ваљда, и да не би пукла барака, да се не направи неки дармар, па смо били напољу… Прва група је увече била стрељана. Они су доведени из затвора. Мислим да је то срачунато урађено, да се та група стреља увече, 20. октобра, пред нашим очима…

Упитан када је први пут осети страх од смрти, вели:

– Па, негде око шест – пола шест увече, кад је та прва група стрељана. После тога никакав страх ни осећај страха нисам имао. Чудно једно осећање. Нешто проструји испод колена, ту се нешто догоди, и онда ни страха, ништа, ништа, једно тупо осећање, просто човек чека, сасвим мирно. Тад сам схватио, наиме, онда ми није било ништа јасно, али данас ми је јасно – како су у стању три Немца са шмајснерима да спроведу групу од двеста људи на стрељање. Нешто се догоди у човеку, па иде као сточица. То кажем сад, али онда… Онда је, мислим, један могао да поведе на стрељање њих три стотине…

Осим тога, сви смо веровали да ће бити легитимисања, некаква провера. Људи су и сами излазили из куће, и тамо где Немци нису успели да привире тражили да се прикључе било којој групи. Јер, шта ако остану, а сутра их неко легитимише, а они немају легитимацију оверену? Нису претпоставили да је легитимисање само блеф. Пронео се био глас да ћемо бити транспортовани у неки логор. Па, и то није страшно, мислили смо, логор, логор, шта можеш да урадиш! Међутим, није било ни једно ни друго, био је баш масакр.

Пустили су их, каже, негде око седам увече, а како су претходно изводили из бараке на стрељање, казао је:

– Изводили су и ђаке… Ми смо, кажем, некако били сви збијени, заједно смо излазили напоље и заједно смо се поново враћали у бараку. Ваљда је и то допринело да нико из наших одељења, једног и другог одељења Друге мушке гимназије, није стрељан. У Првој мушкој су десетковани. Код нас су десетковани нижи разреди… Е, кад смо пошли одозго, спроводили су нас такозвани вершкуц одреди, то су банатски Немци, Швабе, они су нас спроводили од барака ка граду. Пошто сам ја становао близу горњег парка, рекао сам неком од својих другова: „Јао, ја ту станујем, како бих сад да се јавим да сам жив, оцу, мајци?” И мени прилази један од оних што спроводе, каже: „А где станујеш?” Лепо, на нашем језику. Рекох: „Ја ту преко!” Каже: „Ја нисам одговоран, главни је онај…” Онда је неко ко је исто близу становао рекао: „И ја станујем близу.” Каже: „Добро, ајде.” И он пусти нас да изађемо из колоне. Ја збришем преко ограде – капија је била закључана, полицијски час прошао већ – прекотрљам се преко ограде и докотрљам до куће. Целу групу су спровели до пиваре, у неку школу, и ту су љотићевци почели да врбују за свој Пети одред. Била је колона поприлична, велика, али су само десетак, ваљда, успели да заврбују. И мање-више они су сви – неуки и неискусни – изгинули у првим борбама. А ми смо морали после да се јављамо у школу, да наставимо школовање. Онда су нас после љотићевци спровели у Учитељску школу, тамо смо спавали, то је била као нека врста логора. Онда су стварали неке радне бригаде, па смо ишли на Лепеницу, радили неке физичке радове на Лепеници. Спроведу у школу, из школе у Учитељску школу, а одатле на рад… И ето тако, то је трајало до четрдесет четврте године. Онда је дошао мој пријатељ и друг Бата Маврић и рекао ми да треба да одем, јер је чуо да ће неки Пура Којић доћи с тројком да ме закоље. Збрисао сам од куће и убрзо се нашао, сусрео са мојом будућом Седамнаестом источнобосанском дивизијом.

Године 1943. завршио је матуру.

– Требало је да матурирам четврдесет друге, али сам био одбијен на годину дана. Мој друг Васа и ја смо отишли у позориште јер смо сматрали да је најзгодније да се ту завучемо, да се склонимо. То је била само једна година, непуна, јако тешка… Онда сам с дивизијом наставио преко Србије, до Дрине, преко Дрине у Босну, и све до марта, априла четврдесет пете, био сам, у ствари, у Босни. Е, онда су већ почеле борбе за ослобађање Славоније, Брчко, па Славонски Брод, па смо онда ишли према Словенији, све до Словенградеца. Ту се негде завршио и рат. Ја сам остао још до краја четрдесет пете у Словенији, и онда сам једног дана добио наређење да се са свим документима спремим за Београд. Формирао се централни Дом армије у Београду и мене су прекомандовали тамо.

У рату је, причао је, углавном био при „културној екипи”.

– Са мном је био и Васа Пантелић, али се он после разболео и отишао у Крагујевац, био је Фелба (Драгомир), у нашој екипи је био Душко Поповић, касније познати оперски певач… Душко је у нашој екипи први пут пропевао, у ствари. Ја њему кажем да треба стално изнад кревета да држи слику Чапајева. Имали смо неку прославу дивизије и ја сам силом прилика био и диригент хора. Требало је неко да пева соло партију Командир герој, герој Чапајев… Пошто је то баритонска партија, а ја сам драмски тенор, нисам могао да певам, па сам тестирао неке, и учинило ми се да најдубљи глас има Душко Поповић. Замолио сам га, он одбије, јер, каже, никад у животу није певао, свирао само мало виолину, и тако… Међутим, пристао је, и испало је одлично. После је постао солиста Опере. Било је и позоришта, односно давали смо представе, али то су биле мање-више једночинке, актовке. Било је и јако лепих… Наравно, у њима надмудрујемо Немце…

Причајући о критичним моментима, рекао је:

– Било је врло критичних тренутака, у Босни нарочито. Једанпут су Немци упали у Јању, а у Јањи су били само једна пратећа чета наше дивизије и један део болнице, били су болесници и ми, културни пацови, неискуни. И почело је трчање, јурњава око кућа. Али, срећом, припуцали су ови млади људи из пратеће чете и, захваљујући њима, ми смо се повукли према Мајевици, горе.

Иако је био рат и пуцало се на све стране, њему, каже, оружје није било много блиско.

– Имао сам ја енглески шмајсер и плашио сам се њега, јер је лако опаљивао. Једанпут сам кљуцнуо и цео шаржер је у рафалу излетео. Могао сам убити некога… Шмајсер сам променио и узео немачки, јер је био сигурнији. Па сам се после и њега ратосиљао. Највише сам волео да носим пиштољ. Имао сам један фини пиштољ, парабелум, и начелник штаба дивизије, кад год ме види, каже: „Што је леп тај парабелум! Што је леп тај парабелум!” Кад сам полазио за Београд у прекоманду, ја сам му дао тај парабелум, а он је мени дао један мали пиштољ, који ми је до данас остао као трофеј.

Татјана Њежић

 

Извор: Њежић 2019: Татјана Њежић, Великани глумишта, Мија Алексић : с обе стране смеха, Београд: Ringier Axel Springer [библиотека „Блиц”], стр. 12–18.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

merija
Претходни чланак

Рођена је краљица Марија Карађорђевић

momcilo-tapavica-nadalj-bista
Наредни чланак

Умро је архитекта и олимпијац Момчило Тапавица