AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiMesto

KAKO JE IZGLEDALO UŽICE IZMEĐU DVA SVETSKA RATA?

Najviše snage i sredstava Užični u tim godinama posle Prvoga svetskog rata uložiše u obnavljanje industrije. Najviše se primećivalo u Tkačnci u kojoj punom parom počeše da rade razboji. Tada, u posleratnoj Jugoslaviji, potražnja za tekstilnim proizvodima bila je ogromna. Užička tkačnica ovom tržištu nudi različita platna: srpsko, čaršavsko, šustersko i laneno platno, platno za slamarice i pakovanje, frotirske i berberske peškire, cvilih, porket, brokat, puplin, cvišnu, pamučne šalove, svilene maramice, salvete i prekrivače i, to možda i najvažnije, bele flanelske pelene, koje će nositi generacije malih novodolazećih Užičana.

U starom Užicu nije bilo spomenika, skulptura, fontana i drugih umetničkih vrednosti. Užice je imalo javne česme, pojedine ukusno oblikovane od majstora kamenorezaca i klesara. Još uvek su bile najlepše one koje pred kraj devetnaestog veka pokloniše svome gradu opančarski, pekarsko-mehanski i abadžisko-terzijski esnaf, i česma kod crkve posvećena proti Gavrilu Popoviću. Na sreću, niko ih nije uništio u proteklim burnim vremenima, samo su ih seljakali, pa su i danas najlepši ukras grada, na kojima mogu da nađu osveženje mali i veliki Užičani. Užičke česme, između ostalog, su i simbol tradicije užičkog poslovnoga sveta.

Užice je tada varoš velikih kontrasta. Na jednoj strani ljudi u kondurama, opancima, u vunenim belim čarapama, iskrpljenim čohanim turovima i laktovima, u masnim šajkačama, a na drugoj strani moderne kuće, nameštene „po gradskiˮ, a ukućani sa šeširima i u drugoj evropskoj nošnji. Bila je to mala varoš od Dovarja do Kurlaginog raskršća, pa su se svi u glavu znali. Na jednoj strani je odjekivala erska „kajda”, izvika, a kroz prozore nekih kuća širili se akordi klavira, izvodile kompozicije poznatih evropskih umetnika – „gajila se muzika sa francuskim jezikom”, ali se mogao čuti sa gramofona sa velikom trubom i američki džez.

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović)

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović) IZVOR:  https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/utisci-iz-starog-uzica/

Razgovaralo se o politici i raznim marifetlucima, ali i o umetnosti i književnosti. Bilo je mnogo onih kojima je život bio kao iz bajke. Jedni su, kao i svuda, živeli u raskoši, drugi na granici egzistencije. Domaćinstva su imala šporete, evropske stvari, ali je još bilo ognjišta, veriga, zemljnih lonaca i ćase, drvenih kašika. Ko nije u radnji imao struje, sa prvim mrakom navlačio je kapke na prozore i zatvarao radnju. Ko je imao, nastavljao je da radi noću, prenoseći jednu sijalicu na dugačkom gajtanu na mesto gde je svetlo bilo potrebno.

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović) IZVOR: https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/utisci-iz-starog-uzica/

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović) IZVOR: https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/utisci-iz-starog-uzica/

U Užicu je počela nagla gradnja kuća i lokala. Uz to stižu i nove industrijske mašine, povećava se potrošnja električne energije. Užička tkačka radionica 1923. uzima u zakup, a od 1927. godine kupuje od porodice Atancković električnu centralu u klisuri ispod Staroga grada. U tom vremenu Tkačnica radi i na obnovi električne mreže i centrale. Krajem tridesetih direktor u Tkačnici bio je Petar Konstadinović. „Tkačničari” probijaju tunel od brane do turbine, zamenjuju generatore, a umesto drvenih bandera podižu betonske, koje se i danas, na nekim mestima, mogu videti u Užicu. Zamenjuju trafostanice i vazdušne vodove.

Od 1928. počinje da se gradi i pušta u pogon nova električna centrala u Turici, tada kod Ristovića mahale, za koju je u Sinjevcu podignuta nova brana, koja će pod imenom Velika brana, sa belim, velikim bukovima, koji se preko nje uz huk obrušavaju, doneti mnogo radosti Užičanima. Tih godina zasigurno to je najveća užička atrakcija. Svake godine do kraja pedesetih godina, na Veliki petak, radi čišćenja, ispuštana je voda iz Velike brane, pa se ošamućena riba mogla hvatati korpom, šerpom, kapom, šeširom, kako je ko stizao i šta mu se zadesilo u ruci, a ako nije bilo ni toga, onda golim šakama. Ribe je bilo „ko pleve”, i sredinom reke i u plićaku. Posle toga je grad danima mirisao na prženu ribu.

U Užicu su postojale dve banke i jedna kreditna zadruga. Najstarija je bila Užička gradska štedionica (osnovana 1884). Užička trgovačku banka osnovana je 1908. godine, a njena delatnost bila je zanimljiva jer je obuhvatala eskontovanje menica, poslovanje sa čekovima, a najveći udeo osnivačkog kapitala poticao je od sredstava akcionara Užičke tkačke radionice. U Užicu je 1911. godine osnovana i Užička kreditna zadruga, koja je kreditirala industriju, trgovinu, zanatlije i ostala građanska lica, dajući novac uz kamatu i tako ostvarujući profit deoničarima. Odlukom Gradskog narodnog odbora banke su prestale sa radom 1947. godine, a Kreditna zadruga krajem 1948. godine. Imovinu i poslove su preuzele Narodna i Investiciona banka posleratne Jugoslavije.

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović) IZVOR: https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/utisci-iz-starog-uzica/

Užičani između dva rata (obojio Zoran Domanović) IZVOR: https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/utisci-iz-starog-uzica/

AUTOR: Predrag Kovačević

IZVOR: Užičanstveno https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/utisci-iz-starog-uzica/

logo_main

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Palman Braht (Detalj sa slike „Krunisanje cara Dušanaˮ Paje Jovanovića)
Prethodni članak

Palman Braht – nemački vitez-najamnik u službi srpskog cara

Izdanja edicije „Zlatno runoˮ (Izdavačka kuća  „Arhipelagˮ)
Naredni članak

HERCEG NOVI: „Zlatno runoˮ najbolja edicija na Sajmu knjiga „Trg od knjigeˮ