Овај назив озваничен је 1892. Зграда је грађена од 1820. до 1823. и била је у власништву Милоша Обреновића. Он је, међутим, поклања Науму Ичку, свом трговачком конзулу. У делу литературе је забележено да је зграда грађена по налогу кнеза Милоша уз његову жељу да обезбеди свога хећима (лекара) и да је градња поверена Хаџи Николи Живковићу, градитељу конака. Постоје и записи који указују да је зграда пројектована у балканском стилу и да су је градили „мајстори из Греције”. У једном делу литературе забележен је 1825. и податак да зграду кнез Милош поклања свом видару, хећиму Томи Костићу, зету Наума Ичка. Кафану је 1826. на свечаности приређеној тим поводом отворио хећим Тома Костић. Од тада кафана је била позната и као Томина кафана. У овој згради хећим Тома држао је кафану до 1848. Кафана је била незаобилазни део старе српске вароши. У кафани се од 1834. налазио билијар, како је записано – први у Београду, и прво читалиште Сербских новина. По отварању кафане у њу свраћају виђенији људи Србије. У току 1830–1831. у њу је често навраћао и Вук Стефановић Караџић. У писмима путописаца налазе се имена кафане Ећим Томина, Србска, Код пастира, а касније и Хећим Томина кафана.

Постоје записи да је у периоду од 1878. до 1892. кафана била власништво Ужичанина Богосава Ивковића. Власник даје кафани име Код пастира. Под овим именом радила је до 1892. Истина, у свему постоји и мали неспоразум јер има и докумената у којима се наводи да је те 1878. кафану у ствари купио Ужичанин Богосав Марјановић и да је ново име носила све до 1892. када њен власник постаје Иван Павловић. По другим документима Иван Павловић постаје власник кафане од 1885. По неким подацима он као власник 1892. даје кафани име Код Саборне цркве. Проблем у вези са називом кафане стигао је и до владике Инокентија, а црква је подигла тужбу. У то време старешина Саборне цркве био је Новица Лазаревић, деда нашег познатог математичара и оснивача музичке банде – оркестра СУЗ, Михаила Петровића Мике Аласа. Табла са натписом кафане Код Саборне цркве скинута је и постављена нова лимена табла са знаком питања – „?”, која је остала до данас. У њој су разматрани планови у области културе и јавне делатности тадашње Србије. Проглашена је 1946. за споменик културе. За ову кафану везане су и легенде. Једна од њих говори о подруму и сводовима, који се налазе испод зграде, где је Марко Краљевић чувао јарца, чије је повремено оглашавање изазивало страх и језу код пролазника.

Кафана се од 1826. године звала Ећим Томина, Хећим Томина и Томина кафана, од 1887. Код пастира, од 1892. Код Саборне цркве (неколико дана), да би те исте 1892. године добила име кафана код „?”. У документима путописаца и код народа била је позната и као Србска кафана.

Видоје Голубовић

Извор: Голубовић 2019: Видоје Голубовић, Механе и кафане старог Београда, Београд: „Лагуна”, 195–196.