АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиКуће и зграде

Кафана ОРАЧ

Прва и најбоља палилуска кафана свих времена. Отворена је негде у другој половини 19. века на углу улица Жоржа Клемансоа и Таковске. Остало је неразјашњено да ли је Јордан Антоновић, са надимком Чисто Срце и Орден, био њен власник или само закупац. Једно је, међутим, сигурно – без њега Орач никада не би био то што је био. О овом изузетном човеку забележене су многе приче и ангедоте. О њему је често писала и београдска штампа, нарочито пре Другог светског рата – о њему, али и о његовој породици, која је била „насељена од Београда до Чикага”. Све до пада Обреновића зидове ове кафане украшавале су њихове слике. Мала и славна, оставила је неизбрисив траг на београдски живот. Хроничари, нажалост, нису оставили поуздане податке о настанку ове кафане. Као да је и сама својом мистеријом привлачила госте и желела да остане загонетна и првлачна годинама, деценијама, да се о њој испредају приче, анегдоте, догађаји, да сећа на прошлост, на беседе Стевана Сремца. И тако је и нестала, као и многе у граду, и са собом однела своје тајне у заборав, а оставила само сећања која бледе. Кафана је имала добру кухињу, македонске специјалитете – бамију, папазјанију, имам-баилди, јагњетину.

Стални гости били су: Стеван Сремац, Радоје Домановић, Јован Илић, Велимир Рајић, Милорад Петровић Шапчанин. Редовно је свраћао и грчки посланик Бибика Розети на специјалитет „арни мељицанес”. Штампа је забележила и причу да је власник кафане 1878. године усвојио ванбрачно дете грофа Бреја, који је радио на двору краља Милана, и дао му име Спасоје. У кафани је постојала и плоча у знак сећања на Стевана Сремца. Песник Велимир Рајић, у тренутку посебног расположења а за кафанским столом у Орачу, написао је песму На дан њеног венчања:

 

И срушише се лепи снови моји

Јер главу твоју венац сад покрива

Крај тебе други пред олтаром стоји

Проста ти била моја љубав жива.

На ове Рајићеве стихове испевана је и пародија, која се често певала. У једној од строфа спомиње се и Орач:

Ја ћу и даље ићи код Орача,

Стално чим вече спусти своја крила.

И шапутаћу после пете чаше

Ниси ме, гуско, достојна ни била.

Хроничари нису пропустили да забележе и податак да су се у овој кафани одржавали концерти, као и разна предавања. Кафана је срушена 1960.

 

Видоје Голубовић

 

Извор: Голубовић 2019: Видоје Голубовић, Механе и кафане старог Београда, Београд: „Лагуна”, 248–249.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

obradovic
Претходни чланак

Умро је историчар Дејан Обрадовић

pavlovic
Наредни чланак

Рођен је творац „Павловићеве масти”