Налазила се на Чубури крај Чубурског потока. Власник кафане до Првог светског рата био је Лука Кнежевић, који је 1909. омогућио члановима Културног друштва Абрашевић да у њој одржавају пробе. Остала је упамћена и као једно од места где је 1915. пружен снажан отпор аустријским јединицама које су освајале Београд. На улици испред кафане постављене су барикаде, које су успориле надирање Аустријанаца. Кафана се спомиње и између два светска рата. Између два рата у овој кафани свирао је Властимир Павловић Царевац. Једном приликом питали су га:

‒ Који крај највише волите?

‒ Чубуру!

‒ Зашто?

‒ Чини ми се да никад нисам падао у такав севдах као у малим чађавим кафанама овог краја, колико пута сам дочекао зору у Кикевцу свирајући озареним лицима зидара, димничара, кочијаша, бифеџија… Кад умрем, реците: „Царевац је одсвирао.” Само то. Не волим говоре и некрологе.

Видоје Голубовић

ИЗВОР: Голубовић 2019: Видоје Голубовић, Механе и кафане старог Београда, Београд: „Лагуна”, стр. 206.