AJDUK VELJKO[1]

Čuvena beogradska kafana iz tog vremena. Nalazila se u centru grada, u delu današnje Knez Mihailove ulice između Sremske i Obilićevog venca,[2] u dvorištu tadašnjeg bloka zgrada. Bila je poznata i po velikoj sali i senovitoj bašti. Sagrađena je najverovatnije 1850. Kafanu je počeo zidati Jefrem Petrović, niko drugi do unuk Milutina Petrovića, rođenog brata Hajduk Veljka, a sin mlavskog kapetana Save Petrovića. Dugo je kafanu zidao i napuštao zbog pojave vode i nepropustive ilovače. Stari očevici vele da se ne zna koliko je u temelje bačeno kamenja, olovnih ploča i nabijeno hrastovih greda. Kafanu je završio i dao joj ime po svom slavnom pretku Ajduk Veljku.[3]

Hroničari ističu da je ovaj prestižni objekat, pored kafane, raspolagao i restoranskom salom, odnosno modernim bifeom. Za šankom su se točili i gostima služili minhensko pivo i kvas. Bogata klijantela naručivala je francuska vina. U ovoj kafani su organizovane velike zabave i bogate svadbe. S ponosom se ističe da su se za svadbe u Ajduk Veljku štampale luksuzne pozivnice i da su gosti, pogotovo oni koji su držali do sebe, u kafanu dolazili fijakerima. Pamte se zabave Pevačkog društva Hartija, kao i Tipografskog društva Jakšić, organizovane 1897.

Zanimljiv je i podatak da je ova kafana, od postanka pa do zatvaranja, u nekoliko navrata menjala gazde i zakupce. Karlo Perolo Garibaldinac,[4] kuvar kod beogradskog paše i dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima 1876–1878, preuzeo je kafanu 1872. Hroničari uveravaju da je to bilo vreme kada su se u ovoj kafani služila najbolja delikatesna jela u gradu, što objašnjava zašto je ovde zalazio i beogradski diplomatski kor. Otvorio je prvi moderni bife u Beogradu i prvi počeo da toči crno minhensko pivo Salvator.[5] Nekoliko godina vlasnik kafane je bio i izvesni Bora Jelkić, koji je 1908. bankrotirao. Posle Jelkića kafanu je preuzeo Pavle Tica. Postoji i pisani podatak da je jedan od vlasnika, neposredno posle njene izgradnje a pre 1860. godine, bio Milutin Petrović Era, brat Hajduk Veljka. Kada su u pitanju vlasnici, zna se i to da je 1885. kafanu kupio general Jovan Belimirović i „da je istu dao pod zakup”. Takođe i da je 1911. kafanu kupio Miloš Savčić. Zakupci su bili i Ilija Nikolić, Stanko Zdravković, Mihailo Đorđević i drugi. Interesantno je navesti i podatak da je krajem osamdesetih godina 19. veka u ovoj kafani započela masovna proizvodnja i prodaja kobasica, kavurme i švargle, prva u Beogradu. Kao prvi kobasičar, majstor od zanata, upisan je Čeh Bogoljub Rosuleka. Ova kafana ima svoje mesto u istoriji Beograda i zbog toga što je u njoj održana prva bioskopska predstava u gradu i Srbiji.[6]  Bilo je to u junu 1896. godine, pet meseci posle prve projekcije u Parizu filma Ulazak voza u stanicu braće Limijer.[7] U istom prostoru filmske projekcije održavane su sve do 1906, kada se otvara prvi stalni bioskop. Pored ostalih, stalni gosti Ajduk Veljka bili su pesnici i boemi Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić. Brojni autori, pišući o ovoj kafani, koristili su i naziv Ajduk Veljko. Jedan od zakupaca dao je ime kafani Zlatni paun.

Vidoje Golubović

Izvor: Golubović 2019: Vidoje Golubović, Mehane i kafane starog Beograda, Beograd: „Laguna”, 112–114.

[1] Ovo je originalan naziv kafane. U kasnijoj građi autori su, nakon reforme srpskog pisma, dodali slovo H, tako da se u literaturi javlja naziv kafane Hajduk Veljko.

[2] U knjizi Beograd u sećanjima 1900–1918, Srpska književna zadruga, Beograd, 1977, na str. 56–57, kafana je locirana na mestu gde se nalazila zgrada robne kuće Beograd na Terazijama.

[3] D. C. Đorđević, Kroz Stari Beograd, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 210.

[4] Karlo Perolo došao je u Beograd kao mladić i bio je jedini svedok kod međunarodne komisije o događaju na Čukur-česmi maja 1862. godine. Slučaj je hteo da se Perolo zatekne na Čukur-česmi i vidi ubistvo srpskog šegrta.

[5] Politika, 3. novembar 1940. godine.

[6] Prvi pravi bioskop bio je Koloseum, kasnije Zvezda. Prva bioskopska predstava održana je 1911. godine.

[7] Ž. Đorđević, Politika pogled na epohu 1904–1941, Politika, Beograd, 2004, str. 200.