АЈДУК ВЕЉКО[1]

Чувена београдска кафана из тог времена. Налазила се у центру града, у делу данашње Кнез Михаилове улице између Сремске и Обилићевог венца,[2] у дворишту тадашњег блока зграда. Била је позната и по великој сали и сеновитој башти. Саграђена је највероватније 1850. Кафану је почео зидати Јефрем Петровић, нико други до унук Милутина Петровића, рођеног брата Хајдук Вељка, а син млавског капетана Саве Петровића. Дуго је кафану зидао и напуштао због појаве воде и непропустиве иловаче. Стари очевици веле да се не зна колико је у темеље бачено камења, оловних плоча и набијено храстових греда. Кафану је завршио и дао јој име по свом славном претку Ајдук Вељку.[3]

Хроничари истичу да је овај престижни објекат, поред кафане, располагао и ресторанском салом, односно модерним бифеом. За шанком су се точили и гостима служили минхенско пиво и квас. Богата клијантела наручивала је француска вина. У овој кафани су организоване велике забаве и богате свадбе. С поносом се истиче да су се за свадбе у Ајдук Вељку штампале луксузне позивнице и да су гости, поготово они који су држали до себе, у кафану долазили фијакерима. Памте се забаве Певачког друштва Хартија, као и Типографског друштва Јакшић, организоване 1897.

Занимљив је и податак да је ова кафана, од постанка па до затварања, у неколико наврата мењала газде и закупце. Карло Пероло Гарибалдинац,[4] кувар код београдског паше и добровољац у српско-турским ратовима 1876–1878, преузео је кафану 1872. Хроничари уверавају да је то било време када су се у овој кафани служила најбоља деликатесна јела у граду, што објашњава зашто је овде залазио и београдски дипломатски кор. Отворио је први модерни бифе у Београду и први почео да точи црно минхенско пиво Салватор.[5] Неколико година власник кафане је био и извесни Бора Јелкић, који је 1908. банкротирао. После Јелкића кафану је преузео Павле Тица. Постоји и писани податак да је један од власника, непосредно после њене изградње а пре 1860. године, био Милутин Петровић Ера, брат Хајдук Вељка. Када су у питању власници, зна се и то да је 1885. кафану купио генерал Јован Белимировић и „да је исту дао под закуп”. Такође и да је 1911. кафану купио Милош Савчић. Закупци су били и Илија Николић, Станко Здравковић, Михаило Ђорђевић и други. Интересантно је навести и податак да је крајем осамдесетих година 19. века у овој кафани започела масовна производња и продаја кобасица, кавурме и шваргле, прва у Београду. Као први кобасичар, мајстор од заната, уписан је Чех Богољуб Росулека. Ова кафана има своје место у историји Београда и због тога што је у њој одржана прва биоскопска представа у граду и Србији.[6]  Било је то у јуну 1896. године, пет месеци после прве пројекције у Паризу филма Улазак воза у станицу браће Лимијер.[7] У истом простору филмске пројекције одржаване су све до 1906, када се отвара први стални биоскоп. Поред осталих, стални гости Ајдук Вељка били су песници и боеми Јован Јовановић Змај и Ђура Јакшић. Бројни аутори, пишући о овој кафани, користили су и назив Ајдук Вељко. Један од закупаца дао је име кафани Златни паун.

Видоје Голубовић

Извор: Голубовић 2019: Видоје Голубовић, Механе и кафане старог Београда, Београд: „Лагуна”, 112–114.

[1] Ово је оригиналан назив кафане. У каснијој грађи аутори су, након реформе српског писма, додали слово Х, тако да се у литератури јавља назив кафане Хајдук Вељко.

[2] У књизи Београд у сећањима 1900–1918, Српска књижевна задруга, Београд, 1977, на стр. 56–57, кафана је лоцирана на месту где се налазила зграда робне куће Београд на Теразијама.

[3] Д. Ц. Ђорђевић, Кроз Стари Београд, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 210.

[4] Карло Пероло дошао је у Београд као младић и био је једини сведок код међународне комисије о догађају на Чукур-чесми маја 1862. године. Случај је хтео да се Пероло затекне на Чукур-чесми и види убиство српског шегрта.

[5] Политика, 3. новембар 1940. године.

[6] Први прави биоскоп био је Колосеум, касније Звезда. Прва биоскопска представа одржана је 1911. године.

[7] Ж. Ђорђевић, Политика поглед на епоху 1904–1941, Политика, Београд, 2004, стр. 200.