Да се не заборавиЗанимљивости

Кад срце запишти, мисао је крива (Милан Ракић)

Ја поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала —
Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку:
Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне,

У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграби
И понесе собом у пределе суза,
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна медуза!

Она господари! Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу, у дубокој ноћи,
Што гледа за степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи,

Сатрвен и сможден, у очима страва —
Разјапљена уста, али грло неми —
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи ко да су од стакла…
Смрвљеног ме пусти када зора гране
Из црних дубина разјапљеног пакла…

М. Ракић, Песме, Октоих/Штапмар Макарије, Београд, 2012, стр. 60

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ramadanovic
Претходни чланак

Рођен је педагог и оснивач специјалног школства у Србији Вељко Рамадановић

hqdefault
Наредни чланак

Филм „Синовциˮ