AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Jovan Dučić: OTADŽBINA JE KOLEKTIVNI DUH JEDNOG NARODA

Da li patriotizam znači samo čovekovo toplo osećanje za zemlju u kojoj je rođen? Ili patriotizam znači pre svega vrelu ljubav za narodnu tradiciju i jezik? Po reči patria, odista bi patriotizam značio osećanje za tlo svog plemena, ali po reči rod, od koje smo mi Srbi napravili lepu reč rodoljublje, to osećanje bi značilo ljubav za tradiciju i jezik. Uostalom, ovo oboje izlaze na jedno isto: pošto se i plemensko tlo obeležava granicom duhovnom a ne fizičkom. – Stvarno, otadžbina, nije ni tlo ni pleme, ni jezik, nego kolektivni duh jednog naroda. Bilo je uvek, a ima i danas, puno naroda koji žive na zajedničkom tlu, i govore istim jezikom, a ne smatraju se istim narodom. U Starom veku je takva bila i Grčka, podeljena na razne zemlje, a Rimljani su smatrali drukčim narod čak i naselja u rimskoj Kampanji. U Srednjem veku su bile slično bez jedinstva Italija, Nemačka i Španija. One su međusobno ratovale kao tuđe jedna drugoj. I danas dvadeset država i naroda španskog jezika u Južnoj i Srednjoj Americi dele sebe na iste načine.

Kolektivni duh jednog naroda, to je proizvod zajedničke prošlosti, istorije, zajedno podeljenih sreća i nesreća, pobeda i poraza. Kolektivni duh zato predstavlja istodobno i materijalnu i moralnu oblast: zajedničke žrtve u krvi za iste principe i za isti ideal. Patriotizam je stoga jedno veliko porodično osećanje stečeno istorijskim uslovima života, osećanje koje zahvata od prvog do poslednjeg čoveka celu masu narodnu, ma koliko ona bila brojno krupna, nasuprot osećanju duhovne bliskosti prema susednim zemljama i narodima, koje smatraju zatim dalekim i tuđim, ili njima neprijateljskim. U mnogim narodima je postojao zbog ovog kolektivnog duha zajednički ne samo tron nego i oltar. Jedan Narod, jedan Bog, jedan Kralj – to je bio ideal i nekih od starih država. Patriotizam je oduvek smatran i božanskim osećanjem u čoveka. Grad Atina je imao svoju sopstvenu boginju Atenu koja je čuvala njegovu državu, drugu nego što je bila boginja Atena kojeg drugog grada. Ako je jedan od tih gradova bio pobedilac ili pobeđen u kakvom međusobnom ratu, onda se zasluga za pobedu ili krivica za poraz najpre pripisivala boginji, a tek zatim oružju, a po potrebi, taj je grad i ponekad obarao svoje staro božanstvo, a sebi birao drugo i novo. Međutim, za hrišćane su njihova Bogorodica ili Hristos podjednako obožavani u sreći i u nesreći, pošto dobar hrišćanin svaku svoju nesreću smatra pogreškom svojom, a ne božjom; ili smatra sve u svom životu kaznom i nagradom nebeskom za zasluge ili grehe svoje ili predačke. Iz ovog se vidi takođe da je patriotizam u Starom veku bio sveštenog i božanskog karaktera, a ne ljudskog.

U Srednjem veku su kraljevi zamenjivali antička državna božanstva: kralj je značio otadžbinu, a kraljeva žena i sin i kćerka nosili su često u miraz delove svoje otadžbine ili pravo nasledstva na nju. Ratovalo se za kraljeve i dinastije koliko za veru i otadžbinu, čak i puno više. Istina, srednjovekovna monarhija je smatrala sebe sagrađenom na kamenu crkve, i od nje nedeljivom. Otuda je i vlast pape bila iznad vlasti kraljeva, naročito onda kad su i same pape bile postale i suverenima države. Srpski kraljevi i carevi Srednjeg veka bili su samodršci, autokrati, na način vizantijski, i na svojim Saborima na kojima su zasedali plemstvo i sveštenstvo, predstavljali su sa vladarevom ličnošću pomenuti kolektivni duh nacije u njegovoj izrazitoj potpunosti. Rešavane su državne stvari na tim velikim Saborima na način na koji je cela otadžbina smatrala sebe punim učesnikom u tim zborovima. Car Dušan, glavni zakonodavac naše stare države, ništa veliko nije rešavao bez Sabora u Skoplju, Srezu i kod Bitolja. U ta vremena je odista srpska država bila i najjača država na evropskom istoku. Bugari, naprotiv, nikad nisu postigli svoj takav kolektivni duh državni. Zbog ovoga su se u njihovoj srednjovekovnoj istoriji uvek videle po pedeset godina napretka i sjaja, da posle te periode uvek nastupa jedno drugo razdoblje pomračenja i nazatka. Uvek je stara Bugarska bila sklona haotičnim krizama, zbog kojih su svoj državni sistem podržavali ratovima  a ne kulturom. Ni Rumuni nikad u svojoj istoriji nisu imali kolektivnog duha, i nikad postigli jednu organizovanu državu ni trajniju dinastiju, zbog čega nisu imali ne samo sopstvenu antičku latinsku kulturu, nego ni srednjovekovnu pravoslavnu kulturu. Verujem stoga da je na evropskom istoku srpski patriotizam bio najprosvećeniji i najsvesniji.

Dinastija Nemanjića, koja je ličila na dinastiju florentinskih Medičija, po sjaju i ljubavi za kulturu, i po nizu svojih vladara sve boljih za boljim, trajala je u tom stalnom napredovanju koliko i ma koja evropska dinastija Srednjeg veka. Može se reći bez zaziranja da nije bilo Srba, sa tom izvanrednom silom njihovog kolektivnog duha, uopšte Južni Sloveni ne bi bili sačuvali svoje ime ni jezik. Ali i da, na žalost, Srbi nisu imali svakog stoleća po nekoliko svojih tirana i zulumćara, oni su do danas mogli postati velikim narodom na onoj strani Evrope. Misionarsku zadaću srpskog naroda među svima ostalim na Istoku, omelo je uvek po neko kolo štetočina, sebičnjaka, zločinaca, koji su u više mahova dovodili i same Srbe do kriza, čak i do rasula.

Ima ljudi koji su po svojoj prirodi lišeni osećanja patriotizma. Ovakvi ljudi pređu iz svoje zemlje u drugu zemlju ravnodušno kao što divlja zver pređe iz Konga u Sudan, ili kao što ptica pređe sa grane na granu. Moglo bi se reći da izvesni ljudi nemaju patriotskog osećanja koliko drugi nemaju osećanja koja su dva najviša duhovna bogatstva, pored kojih i najsiromašniji čovek ne može biti potpuno ubog: to su patriotizam i vera. Ko voli svoju otadžbinu, on uvek živi u širokom prostoru, na velikom suncu, u velikoj zajednici, kao što čovek koji iskreno veruje u Boga nije nikad ni sam ni beznadežan. Bez ova dva osećanja, čovek je propalica. Najveći među patriotima obdaren je izvesnom vidovitošću, jer su ljudske istine uvek istine srca. Njegov je vidik uvek bezmeran pošto je patriotizam, kad je potpun, istovremeno i plemenit. Nepatriot, to je, naprotiv, najpre glup a zatim loš čovek. Nikad ljudi nisu bili veliki vladari i generali ako nisu najpre bili i veliki patrioti, makar po talentu bili daroviti stratezi, pa čak i daroviti zakonodavci. Da Aleksandar Veliki nije imao veliku ideju o ljudskoj zajednici, ne bi zbog svog dela, započetog na čisto filozofskoj bazi, išao u Aziju da tu ideju sprovodi u persijskim satrapijama. Tvrdnja nekih istoričara onog doba kako je Aleksandar išao u Persiju samo zato što je bio dao svom ocu zakletvu da će se Persijancima osvetiti za njihove invazije na Grčku, i za njihovo oskrvnjenje grčkih božanstava, ne odovara odista ni umu jednog Aristotelovog učenika, ni moralu jednog od najvećih vojnika Starog veka, moralu kojim je bio u svim delima inspirisan ovaj izvanredan čovek. Napoleon je, naprotiv, bio najpre general i vladar, a tek zatim i uzgredno, francuski patriot, što mu se u mnogom pogledu i osvetilo.

[…]

U srpskoj istoriji su ratovi uvek bili državni i nacionalni, a nikad verski ni dinastički. I Dušanova priprema da zauzme Carigrad imala je svehrišćanski cilj: da spreči prelazak Azijata u hrišćansku Evropu, zbog čega je i dobio papinu titulu kapetana hrišćanstva. Ratovi srpski u novo doba, bili su opet oslobodilački, nacionalni i državni, bez truna verske netolerancije ili pljačkaške namere.

 

Izvor: Dučić 2002: Jovan Dučić, Jutra s Leutara : reči o čoveku, Beograd: „Nolit”, str. 83–97.

NAPOMENA: Tekst je naveden u originalu, bez korektorskih intervencija.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

HE_erdap_1_2
Prethodni članak

Počela je izgradnja hidroelektrane „Đerdapˮ

450901_dejan-bodiroga-profimedia-profimedia_ls
Naredni članak

Naša zemlja je poslednji put postala prvak sveta u košarci