АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Јован Дучић: ОТАЏБИНА ЈЕ КОЛЕКТИВНИ ДУХ ЈЕДНОГ НАРОДА

Да ли патриотизам значи само човеково топло осећање за земљу у којој је рођен? Или патриотизам значи пре свега врелу љубав за народну традицију и језик? По речи патриа, одиста би патриотизам значио осећање за тло свог племена, али по речи род, од које смо ми Срби направили лепу реч родољубље, то осећање би значило љубав за традицију и језик. Уосталом, ово обоје излазе на једно исто: пошто се и племенско тло обележава границом духовном а не физичком. – Стварно, отаџбина, није ни тло ни племе, ни језик, него колективни дух једног народа. Било је увек, а има и данас, пуно народа који живе на заједничком тлу, и говоре истим језиком, а не сматрају се истим народом. У Старом веку је таква била и Грчка, подељена на разне земље, а Римљани су сматрали друкчим народ чак и насеља у римској Кампањи. У Средњем веку су биле слично без јединства Италија, Немачка и Шпанија. Оне су међусобно ратовале као туђе једна другој. И данас двадесет држава и народа шпанског језика у Јужној и Средњој Америци деле себе на исте начине.

Колективни дух једног народа, то је производ заједничке прошлости, историје, заједно подељених срећа и несрећа, победа и пораза. Колективни дух зато представља истодобно и материјалну и моралну област: заједничке жртве у крви за исте принципе и за исти идеал. Патриотизам је стога једно велико породично осећање стечено историјским условима живота, осећање које захвата од првог до последњег човека целу масу народну, ма колико она била бројно крупна, насупрот осећању духовне блискости према суседним земљама и народима, које сматрају затим далеким и туђим, или њима непријатељским. У многим народима је постојао због овог колективног духа заједнички не само трон него и олтар. Један Народ, један Бог, један Краљ – то је био идеал и неких од старих држава. Патриотизам је одувек сматран и божанским осећањем у човека. Град Атина је имао своју сопствену богињу Атену која је чувала његову државу, другу него што је била богиња Атена којег другог града. Ако је један од тих градова био победилац или побеђен у каквом међусобном рату, онда се заслуга за победу или кривица за пораз најпре приписивала богињи, а тек затим оружју, а по потреби, тај је град и понекад обарао своје старо божанство, а себи бирао друго и ново. Међутим, за хришћане су њихова Богородица или Христос подједнако обожавани у срећи и у несрећи, пошто добар хришћанин сваку своју несрећу сматра погрешком својом, а не божјом; или сматра све у свом животу казном и наградом небеском за заслуге или грехе своје или предачке. Из овог се види такође да је патриотизам у Старом веку био свештеног и божанског карактера, а не људског.

У Средњем веку су краљеви замењивали античка државна божанства: краљ је значио отаџбину, а краљева жена и син и кћерка носили су често у мираз делове своје отаџбине или право наследства на њу. Ратовало се за краљеве и династије колико за веру и отаџбину, чак и пуно више. Истина, средњовековна монархија је сматрала себе саграђеном на камену цркве, и од ње недељивом. Отуда је и власт папе била изнад власти краљева, нарочито онда кад су и саме папе биле постале и суверенима државе. Српски краљеви и цареви Средњег века били су самодршци, аутократи, на начин византијски, и на својим Саборима на којима су заседали племство и свештенство, представљали су са владаревом личношћу поменути колективни дух нације у његовој изразитој потпуности. Решаване су државне ствари на тим великим Саборима на начин на који је цела отаџбина сматрала себе пуним учесником у тим зборовима. Цар Душан, главни законодавац наше старе државе, ништа велико није решавао без Сабора у Скопљу, Срезу и код Битоља. У та времена је одиста српска држава била и најјача држава на европском истоку. Бугари, напротив, никад нису постигли свој такав колективни дух државни. Због овога су се у њиховој средњовековној историји увек виделе по педесет година напретка и сјаја, да после те периоде увек наступа једно друго раздобље помрачења и назатка. Увек је стара Бугарска била склона хаотичним кризама, због којих су свој државни систем подржавали ратовима  а не културом. Ни Румуни никад у својој историји нису имали колективног духа, и никад постигли једну организовану државу ни трајнију династију, због чега нису имали не само сопствену античку латинску културу, него ни средњовековну православну културу. Верујем стога да је на европском истоку српски патриотизам био најпросвећенији и најсвеснији.

Династија Немањића, која је личила на династију флорентинских Медичија, по сјају и љубави за културу, и по низу својих владара све бољих за бољим, трајала је у том сталном напредовању колико и ма која европска династија Средњег века. Може се рећи без зазирања да није било Срба, са том изванредном силом њиховог колективног духа, уопште Јужни Словени не би били сачували своје име ни језик. Али и да, на жалост, Срби нису имали сваког столећа по неколико својих тирана и зулумћара, они су до данас могли постати великим народом на оној страни Европе. Мисионарску задаћу српског народа међу свима осталим на Истоку, омело је увек по неко коло штеточина, себичњака, злочинаца, који су у више махова доводили и саме Србе до криза, чак и до расула.

Има људи који су по својој природи лишени осећања патриотизма. Овакви људи пређу из своје земље у другу земљу равнодушно као што дивља звер пређе из Конга у Судан, или као што птица пређе са гране на грану. Могло би се рећи да извесни људи немају патриотског осећања колико други немају осећања која су два највиша духовна богатства, поред којих и најсиромашнији човек не може бити потпуно убог: то су патриотизам и вера. Ко воли своју отаџбину, он увек живи у широком простору, на великом сунцу, у великој заједници, као што човек који искрено верује у Бога није никад ни сам ни безнадежан. Без ова два осећања, човек је пропалица. Највећи међу патриотима обдарен је извесном видовитошћу, јер су људске истине увек истине срца. Његов је видик увек безмеран пошто је патриотизам, кад је потпун, истовремено и племенит. Непатриот, то је, напротив, најпре глуп а затим лош човек. Никад људи нису били велики владари и генерали ако нису најпре били и велики патриоти, макар по таленту били даровити стратези, па чак и даровити законодавци. Да Александар Велики није имао велику идеју о људској заједници, не би због свог дела, започетог на чисто филозофској бази, ишао у Азију да ту идеју спроводи у персијским сатрапијама. Тврдња неких историчара оног доба како је Александар ишао у Персију само зато што је био дао свом оцу заклетву да ће се Персијанцима осветити за њихове инвазије на Грчку, и за њихово оскрвњење грчких божанстава, не одовара одиста ни уму једног Аристотеловог ученика, ни моралу једног од највећих војника Старог века, моралу којим је био у свим делима инспирисан овај изванредан човек. Наполеон је, напротив, био најпре генерал и владар, а тек затим и узгредно, француски патриот, што му се у многом погледу и осветило.

[…]

У српској историји су ратови увек били државни и национални, а никад верски ни династички. И Душанова припрема да заузме Цариград имала је свехришћански циљ: да спречи прелазак Азијата у хришћанску Европу, због чега је и добио папину титулу капетана хришћанства. Ратови српски у ново доба, били су опет ослободилачки, национални и државни, без труна верске нетолеранције или пљачкашке намере.

 

Извор: Дучић 2002: Јован Дучић, Јутра с Леутара : речи о човеку, Београд: „Нолит”, стр. 83–97.

НАПОМЕНА: Текст је наведен у оригиналу, без коректорских интервенција.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

HE_erdap_1_2
Претходни чланак

Почела је изградња хидроелектране „Ђердапˮ

450901_dejan-bodiroga-profimedia-profimedia_ls
Наредни чланак

Наша земља је последњи пут постала првак света у кошарци