AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

JOVAN DUČIĆ O IVU VOJNOVIĆU

Ivo Vojnović je po redu poslednji u velikoj galeriji dubrovačkih književnih likova. Ali je on istovremeno, što je još važnije, i prvi pisac novog Dubrovnika. Tako se Ivo Vojnović nalazi na samom raskršću između jedne dugačke periode dubrovačkog književnog stvaranj, koja je već bila odavna konačno zatvorena, i to zlatnim pečatima, i jedne druge periode, nove, i još neizvesne.

Vojnović se javio kad se najmanje očekivala pojava tako moćnog pisca u tom gradu duboke rezignacije i mirne agonije. Javio se u zadnjem času, jer je dubrovački srednji vek trajao sve do osvita devetnaestog stoleća. Staro društvo tog grada je već i samo tražilo da izumre sutradan posle propasti male aristokratske republike, od koje je to društvo bilo nerazdvojno. Istina, ovaj pesnik slavnih književnih tradicija Dubrovnika ostao je i danas usamljen u svojoj slavi; on nije uspeo da imadne ni svoje škole ni svojih epigona. Kao da je Dubrovnik iz svog stabla izbacio ovaj svoj poslednji i veliki cvet aloje da kroz njegov sjaj još jednom zadivi svet pre nego što i sam konačno nestane. I kao da je Ivo Vojnović bio pesnik koji je došao samo da ožali i oplače, a ne da probudi i obnovi.

Malo je slučajeva da su jedan grad i jedan čovek ovako nerazdvojno vezani jedan za drugog. I Vojnović je od onih koji bi, kao Peruđino ili Koređo, trebao da nosi ime svog grada pre nego ime svoje porodice. Odista, ima jedna istina o gradovima koja je uzbudljiva: svaki grad, i pored množine stvari i ljudi, ima uvek ili neku stvar ili nekog čoveka koji se od svega u njemu najviše vidi. Naročito neku ličnost, koja zatim izgleda usađena usred njegovog vidika, i koja čak učini sve drugo oko sebe sporednim i slučajnim: viša je od zvonika, obimnija od brega, svetlija od reke. Tako je i ovaj pesnik za ceo svoj život bio najviša figura svog rodnog grada, kao što tvrđava Minčeta gospodari nad svima ostalim dubrovačkim tvrđavama. Rodiće se možda s vremenom i novi kakav pesnik u ovom gradu poezije i mudrosti, ali će on biti izdanak jednog drukčeg vremena i kakvog novog ljudskog kolena. Međutim, Vojnović je bio poslednji pisac srednjovekovnog i baroknog Dubrovnika; i pesnik koji je došao da u ime Grada i sebe kaže gorku reč rastanka jednom dobu i svetu s kojim oni više nemaju ničeg zajedničkog. Stvarno, ceo već XVIII vek je pokazivao mirno i postepeno izumiranje gospodskog društva ove male slovenske republike, društva koje se gasilo bez ikakve ljubavi za otpor, ni volje za ma kakvu utakmicu u životu. Ono je, neosporno, bilo i zastarelo, a u etničkom pogledu toliko defrmisano i otuđeno, s nečim tako naivno baroknim i precioznim, tako upadljivo afektiranim i nakalemljenim, i po načinu života i po načinu razmišljanja. Nije propast republike bio razlog propasti dubrovačkog društva, nego obratno.

Vojnović je ovo osetio kao neočekivani kataklizam više nego kao istorijsku neumitnost. Niko sem njega nije hteo da ovo razume na taj način. Svi drugi ljudi su dolazili da se starom gradu dive, ali ne da ga oplaču u njegovom tragičnom raspadanju, koje je došlo u svoj čas kao što dođe suton i posle najlepšeg dana. Zato je Vojnovićevo delo tužno kao sve što je istinski duboko. Duboko, ne možda po pesničkim idejama, ili po posebnoj izgradnji njegove umetnosti, ni po filosofskom gledištu na ljudske sreće i nesreće. Ničeg od svega toga. Ono je duboko po jednoj izvanrednoj melanholiji koja je ovom pesniku bila urođena; i po nekoliko vrlo tragičnih lica koja je pesnik zanavek uzidao u tamne zidove ovog grada slave i bola; i, najzad, po neodoljivom žaljenju jednog pesnika za propašću jednog vanrednog centra uljuđenosti i pesništva.

Zatim, ima još nečeg gorkog u slučaju ovog pisca i njegovog dela. Ovde smo u isto vreme i pred nestankom jednog izvanrednog grada i jednog izvanrednog pesnika. To je nestanak u jednom istom grču i u jednakom ropcu, na način koji je odista uzbudljiv. To je i jedno umiranje u istom žalosnom uverenju da su oboje odveć preživeli svoje pravo doba. A velike stvari i veliki ljudi treba da znadnu umreti u pravi čas: pošto ne smeju dopustiti profanaciju smrti koja je tek jedna mera života.

Zbog ovog i jesu najsugestivniji oni Vojnovićevi napisi koji su najvećma lirični, a ne oni koji su najvećma dramski. U svemu što je Vojnović napisao ima jedan veliki izliv lirizma vrlo intimnog, a često i toplog. Ovaj, dosad možda najbolji naš, pozorišni majstor bio je više čovek od emocije nego od opservacije; on je više slikao osećanja nego karaktere. Zato je bio pre svega liričar. Sasvim po primeru njegovog savremenika Danuncija. Ali je Vojnović sa ovim talijanskim pesnikom imao zajednički samo ukus za emfatičnu rečenicu i retorički patos, i ništa više. Inače, Vojnović je mnogo iskreniji i dirljiviji kada slika propast starog sveta u Dubrovniku nego Danuncio kad opisuje ljude svog Mrtvog grada. Naš pesnik i njegov grad se ne daju odvojiti jedan od drugog, i to toliko da je taj grad jedno živo biće, drugo ja, jedna dvostruka sudbina čovekova na zemlji.

Vojnović je odista bio srastao sa svojim gradom, i u delu i u životu. Istina, najveći deo svojih godina proživeo je Vojnović po drugim našim mestima, ali se istinski osećao i strancem i tuđincem svugde osim u Dubrovniku. On je, stvarno, mogao još samo da se dobro oseti u Firenci ili u Parizu, jer je bio, neosporno, čovek koji je osećao veliki svet makar i udaljen od njega; i živeo unutrašnjim životom čoveka iz najviših krugova, makar što nije možda nijedan od njih očima video. Vojnović je bio sav izgrađen na način jedne pesničke ličnosti, znači izgrađen iz onog što je sam izabrao za svoj duh: izgrađen samo od onog što je voleo. Po dalekim precima Trebinjac, po bližim precima i po roditeljima pravoslavni Bokelj, po rođenju Dubrovčanin, ali po duhu Evropljanin kakav možda niko nije bio u tolikoj meri i sa takvom spontanošću. I Dubrovčanin naročito po srcu. Drugi su pesnici opevali ženu koju su voleli ili ličnu nesreću koju su otpatili; a Vojnović nije opevao nijednu svoju ženu niti ijedan lični slučaj. On izvan Dubrovnika nije imao druge nežnosti ni ushićenja.

[…]

Nikad, ni nekad Gundulić ni docnije Vojnović, nisu pevali o Hrvatima, niti su ni sebe ni svoj grad zvali hrvatskim. Vojnović je pevao Srbe u svojim najboljim dramama. Hrvati, međutim, svojakaju i Gundulića i Vojnovića, kao što su pokrali srpske narodne pesme i izdali kao svoje, čega se stideo i jedan Jagić.

[…]

Ima, naposletku, i jedna naročita lična crta u Vojnovićevoj prozi, koja će zadugo imati posebnog čara. To je njegov „dubrovački jezik”. Ovaj jezik je inače takva jedna smesa srpskog i tuđinskog, u rečima, a naročito u konstrukciji rečeničnoj, da on najbolje pokazuje koliko je Dubrovnik bio sam u sebe zatvoren, i od svakog drugog odvojen, i koliko se stoga u njemu mogla razviti manija i izveštačenost.

[…]

Čovek stare i lepe krvi, bio je u svojim zamislima sve mlađi i smeliji. Zamišljao je, kao što je govorio piscu ovih redova, još jednu srpsku dramu. Možda je s tim bolom najteže napustio svoj narod. Odista, život ima svog smisla samo ako ima svog cilja, i dokle god ima tog cilja. Kad je država, stvorena 1918. godine, već postala ironijom svojih tobožnjih ideala, i pala u ruke političara kompromislija, život ovog pesnika Jugovića Majke nije dalje bio podnošljiv.

Jovan Dučić

 

 

Izvor: Dučić 2008: Jovan Dučić, „Ivo Vojnović”, u Moji saputnici : književna obličja [prir. Novica Petković], Beograd: Štampar Makarije, 7–43.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

bank-note-209104_1280
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

Tin_Ujević_2
Naredni članak

Omiljena pesma Tina Ujevića