АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ЈОВАН ДУЧИЋ О ИВУ ВОЈНОВИЋУ

Иво Војновић је по реду последњи у великој галерији дубровачких књижевних ликова. Али је он истовремено, што је још важније, и први писац новог Дубровника. Тако се Иво Војновић налази на самом раскршћу између једне дугачке периоде дубровачког књижевног стварањ, која је већ била одавна коначно затворена, и то златним печатима, и једне друге периоде, нове, и још неизвесне.

Војновић се јавио кад се најмање очекивала појава тако моћног писца у том граду дубоке резигнације и мирне агоније. Јавио се у задњем часу, јер је дубровачки средњи век трајао све до освита деветнаестог столећа. Старо друштво тог града је већ и само тражило да изумре сутрадан после пропасти мале аристократске републике, од које је то друштво било нераздвојно. Истина, овај песник славних књижевних традиција Дубровника остао је и данас усамљен у својој слави; он није успео да имадне ни своје школе ни својих епигона. Као да је Дубровник из свог стабла избацио овај свој последњи и велики цвет алоје да кроз његов сјај још једном задиви свет пре него што и сам коначно нестане. И као да је Иво Војновић био песник који је дошао само да ожали и оплаче, а не да пробуди и обнови.

Мало је случајева да су један град и један човек овако нераздвојно везани један за другог. И Војновић је од оних који би, као Перуђино или Коређо, требао да носи име свог града пре него име своје породице. Одиста, има једна истина о градовима која је узбудљива: сваки град, и поред множине ствари и људи, има увек или неку ствар или неког човека који се од свега у њему највише види. Нарочито неку личност, која затим изгледа усађена усред његовог видика, и која чак учини све друго око себе споредним и случајним: виша је од звоника, обимнија од брега, светлија од реке. Тако је и овај песник за цео свој живот био највиша фигура свог родног града, као што тврђава Минчета господари над свима осталим дубровачким тврђавама. Родиће се можда с временом и нови какав песник у овом граду поезије и мудрости, али ће он бити изданак једног друкчег времена и каквог новог људског колена. Међутим, Војновић је био последњи писац средњовековног и барокног Дубровника; и песник који је дошао да у име Града и себе каже горку реч растанка једном добу и свету с којим они више немају ничег заједничког. Стварно, цео већ XVIII век је показивао мирно и постепено изумирање господског друштва ове мале словенске републике, друштва које се гасило без икакве љубави за отпор, ни воље за ма какву утакмицу у животу. Оно је, неоспорно, било и застарело, а у етничком погледу толико дефрмисано и отуђено, с нечим тако наивно барокним и прециозним, тако упадљиво афектираним и накалемљеним, и по начину живота и по начину размишљања. Није пропаст републике био разлог пропасти дубровачког друштва, него обратно.

Војновић је ово осетио као неочекивани катаклизам више него као историјску неумитност. Нико сем њега није хтео да ово разуме на тај начин. Сви други људи су долазили да се старом граду диве, али не да га оплачу у његовом трагичном распадању, које је дошло у свој час као што дође сутон и после најлепшег дана. Зато је Војновићево дело тужно као све што је истински дубоко. Дубоко, не можда по песничким идејама, или по посебној изградњи његове уметности, ни по философском гледишту на људске среће и несреће. Ничег од свега тога. Оно је дубоко по једној изванредној меланхолији која је овом песнику била урођена; и по неколико врло трагичних лица која је песник занавек узидао у тамне зидове овог града славе и бола; и, најзад, по неодољивом жаљењу једног песника за пропашћу једног ванредног центра уљуђености и песништва.

Затим, има још нечег горког у случају овог писца и његовог дела. Овде смо у исто време и пред нестанком једног изванредног града и једног изванредног песника. То је нестанак у једном истом грчу и у једнаком ропцу, на начин који је одиста узбудљив. То је и једно умирање у истом жалосном уверењу да су обоје одвећ преживели своје право доба. А велике ствари и велики људи треба да знадну умрети у прави час: пошто не смеју допустити профанацију смрти која је тек једна мера живота.

Због овог и јесу најсугестивнији они Војновићеви написи који су највећма лирични, а не они који су највећма драмски. У свему што је Војновић написао има један велики излив лиризма врло интимног, а често и топлог. Овај, досад можда најбољи наш, позоришни мајстор био је више човек од емоције него од опсервације; он је више сликао осећања него карактере. Зато је био пре свега лиричар. Сасвим по примеру његовог савременика Данунција. Али је Војновић са овим талијанским песником имао заједнички само укус за емфатичну реченицу и реторички патос, и ништа више. Иначе, Војновић је много искренији и дирљивији када слика пропаст старог света у Дубровнику него Данунцио кад описује људе свог Мртвог града. Наш песник и његов град се не дају одвојити један од другог, и то толико да је тај град једно живо биће, друго ја, једна двострука судбина човекова на земљи.

Војновић је одиста био срастао са својим градом, и у делу и у животу. Истина, највећи део својих година проживео је Војновић по другим нашим местима, али се истински осећао и странцем и туђинцем свугде осим у Дубровнику. Он је, стварно, могао још само да се добро осети у Фиренци или у Паризу, јер је био, неоспорно, човек који је осећао велики свет макар и удаљен од њега; и живео унутрашњим животом човека из највиших кругова, макар што није можда ниједан од њих очима видео. Војновић је био сав изграђен на начин једне песничке личности, значи изграђен из оног што је сам изабрао за свој дух: изграђен само од оног што је волео. По далеким прецима Требињац, по ближим прецима и по родитељима православни Бокељ, по рођењу Дубровчанин, али по духу Европљанин какав можда нико није био у толикој мери и са таквом спонтаношћу. И Дубровчанин нарочито по срцу. Други су песници опевали жену коју су волели или личну несрећу коју су отпатили; а Војновић није опевао ниједну своју жену нити иједан лични случај. Он изван Дубровника није имао друге нежности ни усхићења.

[…]

Никад, ни некад Гундулић ни доцније Војновић, нису певали о Хрватима, нити су ни себе ни свој град звали хрватским. Војновић је певао Србе у својим најбољим драмама. Хрвати, међутим, својакају и Гундулића и Војновића, као што су покрали српске народне песме и издали као своје, чега се стидео и један Јагић.

[…]

Има, напослетку, и једна нарочита лична црта у Војновићевој прози, која ће задуго имати посебног чара. То је његов „дубровачки језик”. Овај језик је иначе таква једна смеса српског и туђинског, у речима, а нарочито у конструкцији реченичној, да он најбоље показује колико је Дубровник био сам у себе затворен, и од сваког другог одвојен, и колико се стога у њему могла развити манија и извештаченост.

[…]

Човек старе и лепе крви, био је у својим замислима све млађи и смелији. Замишљао је, као што је говорио писцу ових редова, још једну српску драму. Можда је с тим болом најтеже напустио свој народ. Одиста, живот има свог смисла само ако има свог циља, и докле год има тог циља. Кад је држава, створена 1918. године, већ постала иронијом својих тобожњих идеала, и пала у руке политичара компромислија, живот овог песника Југовића Мајке није даље био подношљив.

Јован Дучић

 

 

Извор: Дучић 2008: Јован Дучић, „Иво Војновић”, у Моји сапутници : књижевна обличја [прир. Новица Петковић], Београд: Штампар Макарије, 7–43.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

bank-note-209104_1280
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Tin_Ujević_2
Наредни чланак

Омиљена песма Тина Ујевића