AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

Jovan Dučić: DRUŠTVO POČIVA NA SUJETI

Ljudi su većma vezani među sobom njihovim manama nego njihovim vrlinama. Zato je i sujeta jedan od prvih osnova na kojima počiva društvo. Sujetni ljudi najviše se sastaju i najviše se međusobno vezuju, iako takvi sastanci i takve veze nikad nisu ispunjeni nikakvom ljubavlju prema nekom drugom, nego samo slabošću prema sebi. Ljudi se obično zbližavaju po vrlinama, pošto vrline ne traže nikakvu ekspanziju, i dovoljne su same sebi. Ljudi se obično zbližavaju prema istim manama svoga karaktera, makar što bi se trebalo prema njima, naprotiv, jedan od drugoga odalečavati. Za mane bi se moglo reći sasvim protivno nego što se govori za vrline: mane nikad nisu same po sebi dovoljne i, za nesreću, traže ekspanziju. Tako čovek koji je naklonjen kocki prvo će upoznati sve kockare u svom gradu, kao što će dobar naučnik upoznati najpre sve dobre naučnike, a dobar umetnik sve dobre umetnike. Ženskaroši traže žensakroše, koliko i same žene. Stoga ako ljudi ne traže uvek sebi ravne, oni neizostavno uvek traže sebi slične.

Sujeta, koja je jedna krupna i fatalna pogreška čovekovog karaktera, najnespokojnija je i najaktivnija od ljudskih pogrešaka, a moglo bi se reći i da sujeta leži u centru sviju čovekovih mana, dok društvo, uglavnom i pre svega, postoji za sujetu. Salon je veliko tržište ljudskih sujeta pre nego i poprište čovekoljublja, ili poprište utakmica u odlikama i takmičenja u dobrim namerama. Nikad čovek nema toliko na pameti da nešto važno ili dobro kaže dobrim ljudima, koliko uvek ima na umu da sebe svakom predstavi važnijim nego što je u stvari. Sujetan čovek – to je onaj koji sebi želi da dadne izgled baš onakvog kakav nije: ne možda uvek ni boljeg ni lepšeg, nego najčešće samo drukčeg nego kakav je on stvarno. Nema nikoga, ni najlepše žene niti najumnijeg čoveka, koji ne bi nešto na sebi preinačili kada bi to mogli. Čovek se brzo navikne na sve blagodeti koje mu život donese, ali zatim ne uživa u sreći koja je već u njegovim rukama nego odmah čezne za srećom uobraženom, koju smatra većom. Ako je čovek rođen melanholikom, to  može biti stvar samog slučaja, ali je u životu čovek melanholik, a često i nesrećnik, iz neke žalosne ali prirodne potrebe da sve umanji i unizi od onog što mu je Bog dao, i da svagda preuveliča cenu onog što nema. Neron je hteo da bude pesnik, a Kaligula pevač. I nekoliko je drugih najvećih kraljeva i vojskovođa uobražavalo da imaju još neku osobinu koju su želeli imati, a koju stvarno nisu imali. Ako i najhrabrijeg vojnika zapitate koliko ima rana na svom telu, on će vam ili skromno odgovoriti da nema nijednu, ili će reći da ima jednu ranu više nego što ima.

Samo ljudi izuzetnih vrlina ne jure za društvom i mogu da žive usamljeni: ovi su svagda ljubomorni na svoju čistotu i uvek dovoljni sami sebi. Poročni ljudi se, naprotiv i po pravilu, ne mogu, kao ni porok, osamiti. Heroj je usamljen, a nevaljao uvek traži jataka, kao i što čovek kukavica traži plačidruga. Stvarno, sujeta je većinom osobina plašljivog čoveka, pošto plašljivac ne može da živi nasamo: i to ne samo izoliran u samoći nego ni izoliran u samoj istini. Plašljivac nije nikad u sebi, nego uvek napolju, naročito u rečima.

Među pticama je najsujetniji paun, a među ljudima Francuz. Mnogi ljudi su sujetni i onda kad su svesni svoje prave vrednosti, čak i onda kada znaju da su najumniji u svom društvu ili najbolji u svom gradu. Francuz hoće da mu se pljeska i kad je uveren u sebe većma nego u ma koga drugog. I Luj XIV i Viktor Igo bili su bolesnički sujetni. Srbin je sujetan samo u takmičenju sa drugim Srbinom, a Grk je sujetan samo u takmičenju.

Čovek ništa toliko ne premerava i ne prebrojava koliko samog sebe: a sebe meri ili prema drugom čoveku ili prema nekom uzoru na koji bi želeo da najviše liči. Viši čovek, naprotiv, ne meri sebe prema drugom nego samo prema samom sebi: to jest prema tome da li je danas bolji nego juče, i da li je ove godine savršeniji nego što je bio prošle godine. U stvari, ovo i jeste najpouzdaniji način ne samo da čovek sebe pravilno odmeri nego i da postigne svoje usavršenje, jer ovakvim poređivanjem ne krnji ništa od svoje personalnosti, kao što bi se izvesno krnjio poređujući sebe sa drugim ljudima.

[…]

Svaki čovek, uglavnom, dobro i sâm znade koliko zapravo ima snage, znanja ili vrlina. Čak i kada se pravi da je bolji nego što jeste. On retko vara sebe, i kad obmanjuje sve druge ljude. Čovek zna dobro po jednom unutrašnjem tačnom merilu koliko vredi i koliko može, i to zna tačno i do kraja, kao što zna već odoka koliko metara može skočiti na poljani, ili koliko može kilograma na leđima poneti, jer je osećanje mere uopšte urođeno, kao što je urođen i sluh i vid. Jedino sebe samog čovek vara u tome što ne dostiže sopstvenom pameću da shvati koliko je još ostalo znanja i drugih blagodeti van njegovog domašaja, ili da oceni koliko su opsežne dobre osobine drugih ljudi. Prema tome, čovek ne greši nikad u odnosu prema sebi, nego samo u poređenju prema onome što stoji izvan njega. Drugim rečima: kad se neko izdaje za ono što nije, on nije sâm uveren, nego je varalica. Često i razlog njegove preterane sujete prema drugima dolazi od njegovog straha od drugih ljudi.

Naročito vrlo malo naduvenih ljudi misle o sebi da su gospoda, ako to doista nisu. U tom pogledu mnogi ljudi glume, često celog života, kao na daskama. Sujeta je ipak često i jedna zabluda u kojoj sam čovek drži samog sebe, ne poznavajući vrednost drugih ljudi. Ali sujeta je često najbliža laži. Sujetan čovek je stvarno jedan veliki lažov, bilo u odnosu prema drugim ljudima, bilo u odnosu prema sebi samom.

Sujeta umanji velikog čoveka, a malog čoveka unakazi. Sujeta je i jedno osećanje slabih ljudi, pošto se oni uvek boje nadmoćnosti, što bi značilo i da sujeta i malodušnost idu naporedo. Najzad, ovo znači da sujeta stoji većma u vezi sa čovekovim karakterom nego sa čovekovim intelektom. Sujeta je i zato mnogo češća kod staraca nego kod mladića. Sofokle je u svojoj dvadeset osmoj godini pobedio jednom svojom dramom na utakmici u atenskom pozorištu starog pesnika Eshila, a slavni se starac posle toga odselio iz Atine na Siciliju. Tako je i stari Volter mrzeo Šekspira i Tasa, bojeći se da ga prvi ne nadmašuje kao dramatičara, a drugi kao pisca eposa Harijade. Ni najveći heroji nisu mogli izbeći sujetu. Došavši sa vojskom do na izvor samog Indusa, Aleksandar se onda žalio koliko je sebi jada napravio samo iz sujete da bi se dopao Atinjanima. Sujetnom čoveku je Bog oduzeo najveće dobro: spokojstvo. Jer spokojstvo se jedino postiže samoodricanjem, bežanjem od samog sebe, pribegavanjem nečem višem nego što smo mi sami.

[…]

 

Izvor: Dučić 2002: Jovan Dučić, Jutra s Leutara : reči o čoveku, Beograd: „Nolit”, str. 53–60.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Predrag_Golubović
Prethodni članak

Umro je reditelj i scenarista Predrag Golubović

roković
Naredni članak

Rođen je džez-pijanista, kompozitor i dirigent Bora Roković