АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Јован Дучић: ДРУШТВО ПОЧИВА НА СУЈЕТИ

Људи су већма везани међу собом њиховим манама него њиховим врлинама. Зато је и сујета један од првих основа на којима почива друштво. Сујетни људи највише се састају и највише се међусобно везују, иако такви састанци и такве везе никад нису испуњени никаквом љубављу према неком другом, него само слабошћу према себи. Људи се обично зближавају по врлинама, пошто врлине не траже никакву експанзију, и довољне су саме себи. Људи се обично зближавају према истим манама свога карактера, макар што би се требало према њима, напротив, један од другога одалечавати. За мане би се могло рећи сасвим противно него што се говори за врлине: мане никад нису саме по себи довољне и, за несрећу, траже експанзију. Тако човек који је наклоњен коцки прво ће упознати све коцкаре у свом граду, као што ће добар научник упознати најпре све добре научнике, а добар уметник све добре уметнике. Женскароши траже женсакроше, колико и саме жене. Стога ако људи не траже увек себи равне, они неизоставно увек траже себи сличне.

Сујета, која је једна крупна и фатална погрешка човековог карактера, најнеспокојнија је и најактивнија од људских погрешака, а могло би се рећи и да сујета лежи у центру свију човекових мана, док друштво, углавном и пре свега, постоји за сујету. Салон је велико тржиште људских сујета пре него и поприште човекољубља, или поприште утакмица у одликама и такмичења у добрим намерама. Никад човек нема толико на памети да нешто важно или добро каже добрим људима, колико увек има на уму да себе сваком представи важнијим него што је у ствари. Сујетан човек – то је онај који себи жели да дадне изглед баш онаквог какав није: не можда увек ни бољег ни лепшег, него најчешће само друкчег него какав је он стварно. Нема никога, ни најлепше жене нити најумнијег човека, који не би нешто на себи преиначили када би то могли. Човек се брзо навикне на све благодети које му живот донесе, али затим не ужива у срећи која је већ у његовим рукама него одмах чезне за срећом уображеном, коју сматра већом. Ако је човек рођен меланхоликом, то  може бити ствар самог случаја, али је у животу човек меланхолик, а често и несрећник, из неке жалосне али природне потребе да све умањи и унизи од оног што му је Бог дао, и да свагда преувелича цену оног што нема. Нерон је хтео да буде песник, а Калигула певач. И неколико је других највећих краљева и војсковођа уображавало да имају још неку особину коју су желели имати, а коју стварно нису имали. Ако и најхрабријег војника запитате колико има рана на свом телу, он ће вам или скромно одговорити да нема ниједну, или ће рећи да има једну рану више него што има.

Само људи изузетних врлина не јуре за друштвом и могу да живе усамљени: ови су свагда љубоморни на своју чистоту и увек довољни сами себи. Порочни људи се, напротив и по правилу, не могу, као ни порок, осамити. Херој је усамљен, а неваљао увек тражи јатака, као и што човек кукавица тражи плачидруга. Стварно, сујета је већином особина плашљивог човека, пошто плашљивац не може да живи насамо: и то не само изолиран у самоћи него ни изолиран у самој истини. Плашљивац није никад у себи, него увек напољу, нарочито у речима.

Међу птицама је најсујетнији паун, а међу људима Француз. Многи људи су сујетни и онда кад су свесни своје праве вредности, чак и онда када знају да су најумнији у свом друштву или најбољи у свом граду. Француз хоће да му се пљеска и кад је уверен у себе већма него у ма кога другог. И Луј XIV и Виктор Иго били су болеснички сујетни. Србин је сујетан само у такмичењу са другим Србином, а Грк је сујетан само у такмичењу.

Човек ништа толико не премерава и не пребројава колико самог себе: а себе мери или према другом човеку или према неком узору на који би желео да највише личи. Виши човек, напротив, не мери себе према другом него само према самом себи: то јест према томе да ли је данас бољи него јуче, и да ли је ове године савршенији него што је био прошле године. У ствари, ово и јесте најпоузданији начин не само да човек себе правилно одмери него и да постигне своје усавршење, јер оваквим поређивањем не крњи ништа од своје персоналности, као што би се извесно крњио поређујући себе са другим људима.

[…]

Сваки човек, углавном, добро и сâм знаде колико заправо има снаге, знања или врлина. Чак и када се прави да је бољи него што јесте. Он ретко вара себе, и кад обмањује све друге људе. Човек зна добро по једном унутрашњем тачном мерилу колико вреди и колико може, и то зна тачно и до краја, као што зна већ одока колико метара може скочити на пољани, или колико може килограма на леђима понети, јер је осећање мере уопште урођено, као што је урођен и слух и вид. Једино себе самог човек вара у томе што не достиже сопственом памећу да схвати колико је још остало знања и других благодети ван његовог домашаја, или да оцени колико су опсежне добре особине других људи. Према томе, човек не греши никад у односу према себи, него само у поређењу према ономе што стоји изван њега. Другим речима: кад се неко издаје за оно што није, он није сâм уверен, него је варалица. Често и разлог његове претеране сујете према другима долази од његовог страха од других људи.

Нарочито врло мало надувених људи мисле о себи да су господа, ако то доиста нису. У том погледу многи људи глуме, често целог живота, као на даскама. Сујета је ипак често и једна заблуда у којој сам човек држи самог себе, не познавајући вредност других људи. Али сујета је често најближа лажи. Сујетан човек је стварно један велики лажов, било у односу према другим људима, било у односу према себи самом.

Сујета умањи великог човека, а малог човека унакази. Сујета је и једно осећање слабих људи, пошто се они увек боје надмоћности, што би значило и да сујета и малодушност иду напоредо. Најзад, ово значи да сујета стоји већма у вези са човековим карактером него са човековим интелектом. Сујета је и зато много чешћа код стараца него код младића. Софокле је у својој двадесет осмој години победио једном својом драмом на утакмици у атенском позоришту старог песника Есхила, а славни се старац после тога одселио из Атине на Сицилију. Тако је и стари Волтер мрзео Шекспира и Таса, бојећи се да га први не надмашује као драматичара, а други као писца епоса Харијаде. Ни највећи хероји нису могли избећи сујету. Дошавши са војском до на извор самог Индуса, Александар се онда жалио колико је себи јада направио само из сујете да би се допао Атињанима. Сујетном човеку је Бог одузео највеће добро: спокојство. Јер спокојство се једино постиже самоодрицањем, бежањем од самог себе, прибегавањем нечем вишем него што смо ми сами.

[…]

 

Извор: Дучић 2002: Јован Дучић, Јутра с Леутара : речи о човеку, Београд: „Нолит”, стр. 53–60.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Предраг_Голубовић
Претходни чланак

Умро је редитељ и сценариста Предраг Голубовић

роковић
Наредни чланак

Рођен је џез-пијаниста, композитор и диригент Бора Роковић