АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Јоанис Перваноглус: НАЈСЛАВНИЈИ И НАЈСВЕТИЈИ ВЕНАЦ ЈЕ СМРТ ЗА ОТАЏБИНУ

 

[…] Други круг српске народне поезије садржи песме које се односе на несрећну битку на Косову, којом је цела Србија била покорена од охолих Отомана и у којој је последњи цар Срба изгубио и престо и живот. Неке од ових песама помињу организовану издају, а као издајника сматрају Вука, зета кнеза Лазара, али ипак поричу то лоше дело и окривљују несрећну судбину Србије. Сигурно је свакако да су великој катастрофи допринели, с једне стране, унутрашње несугласице које су српски кнезови подстрекивали, а с друге стране, потцењивање које су Срби отворено показивали према Турцима, тако да се у једној песми каже „добро је да неко не страхује од непријатеља, но страшно је да га потцени”. Без сумње, највреднија од свих песама, која истовремено има и песничку и историјску вредност, јесте она с насловом Последња вечера кнеза Лазара, у којој се пева о страшној битки на Косову. Битка је приказана као да се дешава негде далеко, слично онима у старој грчкој трагедији. Песма почиње гозбом:

 

Цар Лазаре сједе за вечером.

 

и завршава се смрћу цара. Томазео каже: „Лазар је могао да понови сјајне речи Грка Леониде: ’Вечерајмо мирно, сутра ћемо постати храна гавранова’.” Тужна и, у исто време, узвишена антитеза нежних осећања с једне, и рушилачке мржње и издајства, с друге стране. У свакој речи учесника у боју осећаш дах смрти. У томе претпостављаш занос мушке истрајности, која је одлучнија од племените храбрости. Славно умрети боље је него славно победити. Најславнији и најсветији венац је смрт за отаџбину. Опис битке почиње углавном овим лепим стиховима:

 

Кад је сјутра јутро освануло,

Долећеше два врана гаврана

Од Косова поља широкога.

 

Друга песма или, боље, одломак песме, такође пуне поетског заноса, с насловом Косовски јунаци, јасно показује да су ова битка и догађаји око ње тема епских песама целог словенског племена. И једна црногорска песма помиње Вука, зета Лазаревог, као издајника и његово издајство назива раном која је нагризала изнутрицу целог српског рода.

Превео са грчког: Миодраг Стојановић

 

ИЗВОР: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 68.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

СЈЗ
Претходни чланак

Зашто се каже ЕЗОПОВСКИ ЈЕЗИК

Marko_-_Mina
Наредни чланак

Ендре Ади: КРАЉ МАРКО (1894)