У историји Новог Сада постоје поглавља која се, само с времена на време, поново отварају и читају. Једно од таквих је и прича о новосадским Јерменима – малој заједници која је своје уточиште пронашла у Петроварадинском Шанцу 1739. године. Њени чланови су били специфични по свом пореклу, традицији, верском опредељењу и економској моћи. У град су стигли под заштитом Ватикана и јерменског монашког реда мехитариста. Уз њихову помоћ и сопственим средствима, Јермени су средином 18. века подигли своју прву цркву, управо у време када је Нови Сад стекао привилегију слободног краљевског града. У панорами Новог Сада Црква Св. Гргура Просветитеља се није истицала величином и изгледом, али је представљала једини јерменски храм на ширем географском подручју.

Новосадски Јермени су просперирали до половине 19. века. Иако је у најбољим временима колонија достизала тек сто чланова, био је приметан њихов допринос економском јачању града. Нажалост, у бомбардовању града 1849. године, срушена је Јерменска црква, а број њених верника се драстично смањио. Захваљујући упорности јерменских свештеника-мехитариста и дарежљивости Марије Трандафил, храм је обновљен 1872. године. Иако је од краја 19. века у Јерменску цркву улазило веома мало верника, грађани су били навикнути на њену фасаду и присуство старих свештеника. За старије генерације овај објекат је представљао симбол старог Новог Сада.

Носталгија и жеља за очувањем старе архитектуре, међутим, нису били довољно снажни аргументи који би послератне урбанисте убедили да сачувају објекте у старом језгру Новог Сада. Као жртва просецања Булевара маршала Тита, Јерменска црква је срушена у октобру 1963. године. Преживео је део једног зида, а последњи камен темеља је ископан у деветој деценији 20. века. На месту некадашњег гробља је подигнута неугледна ограда, испред које, и данас, стоји надгробни споменик давно нестале и заборављене јерменске породице.

Љиљана Лазић