AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Jerko Denegri: POZNI ŠUMANOVIĆ – ŠIDIJANKE

„ZA MENE JE TO MOJA UMRLA MLADOST”

 

Šidijanke – podrazumeva se to po samom njihovom nazivu – pripadaju šidskom periodu Šumanovićevog slikarstva, dakle periodu koji počinje posle umetnikovog definitivnog povratka iz Pariza u Šid marta 1930. Tome neposredno prethodi umetnikova kobna životna drama poslednjih dana pariskog boravka, o čemu se u Šumanovićevoj biografiji, u katalogu njegove retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 1984, navodi sledeće: „Nakon nesporazuma sa žirijem i neizlaganjem na Jesenjem salonu zdravlje mu se naglo pogoršava. Marta 1930. zauvek napušta Francusku.”[1] Posle dvogodišnjeg lečenja i time uslovljene pauze slikanja, Šumanović počinje da se slikarstvu postepeno vraća, svestan da su sve njegove težnje i nade ka uspehu u velikom pariskom umetničkom svetu nepovratno zaključene: „za mene je to moja umrla mladost”, zapisuje s tugom, ali ipak i ubeđen da je duboko u sebi kao slikar ostao sasvim sačuvan, što će, uostalom, uskoro zaista da se obistini u brojnim slikama, među kojima prevashodno u ciklusu Šidijanki, njegovog poznog i poslednjeg, šidskog perioda.

 

ŠIDIJANKE, OSNOVNI OPIS I UTISAK

 

Na osnovu kataloga izložbi Šidijanke u Šidu i Novom Sadu novembra–decembra 1997, ovaj ciklus sadrži 46 slika, tempera i crteža nastalih između 1934. i 1940. godine. Kvalitetno jezgro ciklusa čine slike, za to vreme, neuobičajeno velikih formata (130 × 162 cm, 150 × 190 cm, 192 × 254 cm), sa prizorima po tri, pet ili sedam glavninom stojećih, ređe sedećih, najređe ležećih ženskih aktova, gotovo u prirodnoj veličini, smeštenih u pejzažu na obali reke. Većinom su mirne, nepomične poput statua, tek poneke kao da su zatečene i zaustavljene u trenutnom pokretu. Po pravilu, drže na intimnim mestima belu tkaninu; stojeće nose sandale sa visokom potpeticom. Među sobom ne komuniciraju, tek poneke se dodiruju gestom ruke jedne od njih prebačene preko ramena druge. No ovaj vrlo šturi opis nipošto ne uspeva da prenese ništa bitno od začudnog utiska i učinka ovih zaista fascinantnih prizora. Prva zamka pogledu gledaoca na ove prizore krije se u sledećem pitanju: da li je u ovim slikama prikazan jedan, uvek isti lik plavokose devojke, ili ih je više, koje napadno liče jedna drugoj? Vrlo je primetno da ih od pozadine odvaja izrazito jaka, tvrda, crna kontura, koja upravo pojačava utisak izolovanosti ovih likova od okolnog predela pred kojim stoje, predstavljenog tako kao da je posredi veštačka kulisa. Kad se sve ovo navede, nameće se sledeći mogući zaključak: Šidijanke su zamišljene i realizovane kao jedna unapred planirana jedinstvena slikarska tema; nastanku ovog ciklusa očito da prethodi u svesti umetnika unapred zasnovana i, sudeći po broju slika, verovatno u celini ostvarena i dovršena umetnička namera.

 

TEŽNJA KA „JEDINSTVU STILA”

 

Svoju polaznu nameru pri nastanku ciklusa Šidijanke sâm Šumanović je obrazložio u sledećem pasusu teksta Predgovora u katalogu beogradske samostalne izložbe septembra 1939:

 

„Mislim da Vam neće dojaditi taj ciklus Šidijanki, kupačica koje stvarno i ne postoje u Šidu (jer u potoku se kupaju samo deca i kadgod koja devojka skrivena džbunjem). Mučila me je odvano želja da načinim za sebe samoga takav ciklus gde se iste figure ponavljaju, jer sam video, da su slikari često baš time dobijali jedinstvo stila (Renoar, Mares), a kraj toga taj plavi model, koji mi je u Šidu pozirao (bolje nego modeli koje sam imao u Parizu) bio je jedini koji sam imao za tih 10 godina.”[2]

 

Umetnikov ključni programski cilj saopšten u ovom pasusu sadržan je u pojmu „jedinstvo stila”. Sasvim je jasno – tako da to ne treba niti isticati – kako Šumanović u ovom ciklusu ne prikazuje neke konkretne osobe (bez obzira što slika jedan isti model), dakle ne prikazuje kupačice u potoku ili na obali reke; jer, kada bi tako bilo, on bi ih nazvao jednostavno Šiđanke umesto Šidijanke, što je naziv ovog ciklusa na kojemu umetnik insistira, pri čemu upravo ta prividno sitna verbalna finesa odaje veštačko, dakle prevashodno slikarsko i umetničko, umesto stvarnosnog porekla i značenja ciklusa Šidijanki. Slikarski način ostvarenja ovog cilja umetnik traži i postiže ponavljanjem jedne iste figure, lika mlade vitke žene u različitim pozama, slikane po modelu, ali u završnom i konačnom stadijumu slike uzdignutog do tipskog ideala upravo zahvaljujući kojem efektu slike ovog ciklusa postižu umetnikovu toliko traženu i željenu artificijelnost „jedinstva stila” kao jedne od bitnih osobina svake visoke i vrhunske (podjednako stare i moderne) umetnosti.

 

„VRAĆANJE IZGUBLJENOM RAJU”

 

Ali Šidijanke su, podrazumeva se, znatno više i nešto bitno drugo od naknadne evokacije nekadašnjih slikarskih pouka i spoznaja umetnikove mladosti. Jer, ma koliko da je uprkos zdrvstvenim tegobama u delima šidskog perioda u Šumanoviću ostala sačuvana njegova slikarska erudicija, samo to ne bi bilo dovoljno da Šidijanke budu toliko uzbudljive koliko zaista jesu. Šidijanke osvajaju pre svega zato što ih je umetnik ispunio strašću svoje, još uvek veoma vitalne, životne energije. M. B. Protić će povodom celokupnog Šumanovićevog šidskog perioda pisati kao o umetnikovom „vraćanju izgubljenom raju”, a šta drugo misliti i reći o Šidijankama nego to kako se upravo u umetnikovoj i umetničkoj fikciji, kada ne može u stvarnom životu, a to konkretno znači u slikama ovog ciklusa, razotkriva čežnja ka postignuću sopstvene vizije „izgubljenog raja”. Iako slikarstvo Šidijanki odaje slikarevo neokrnjeno slikarsko znanje, ono je ujedno i znatno više od toga ispunjeno umetnikovom neostvarenom i neostvarljivom sasvim intimnom erotskom željom. Upravo Šidijanke najubedljivija su potvrda one koncizne ali i suštinske definicije ukupne Šumanovićeve umetničke vokacije, o kakvoj je još davno pisao prvi pomni proučavalac umetnikovog opusa Dimitrije Bašičević, kasniji Mangelos:

 

„Život i umetnost bili su za njega identični. Identifikacija je izvršena tako da je sav smisao i sav sadržaj života zamenjen umetnošću. Život je imao smisla samo ako je bio ispunjen umetnošću.”[3]

 

Izvor: Knjiga o Šumanoviću [izbor Dragan Lakićević i Milo Lompar], Kolo 111, knj. 742, Srpska književna zadruga, Beograd, str. 237–244.

[1] Biografija, katalog retrospektivne izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1984.

[2] S. Šumanović, Predgovor, katalog izložbe, Beograd, 1939, ponovo objavljeno u katalogu izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1984.

[3] V. Bašičević, nav. delo.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ivankovac01_994396972
Prethodni članak

Došlo je do Boja na Ivankovcu

german
Naredni članak

Rođen je patrijarh srpski German