АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Јерко Денегри: ПОЗНИ ШУМАНОВИЋ – ШИДИЈАНКЕ

„ЗА МЕНЕ ЈЕ ТО МОЈА УМРЛА МЛАДОСТ”

 

Шидијанке – подразумева се то по самом њиховом називу – припадају шидском периоду Шумановићевог сликарства, дакле периоду који почиње после уметниковог дефинитивног повратка из Париза у Шид марта 1930. Томе непосредно претходи уметникова кобна животна драма последњих дана париског боравка, о чему се у Шумановићевој биографији, у каталогу његове ретроспективне изложбе у Музеју савремене уметности у Београду 1984, наводи следеће: „Након неспоразума са жиријем и неизлагањем на Јесењем салону здравље му се нагло погоршава. Марта 1930. заувек напушта Француску.”[1] После двогодишњег лечења и тиме условљене паузе сликања, Шумановић почиње да се сликарству постепено враћа, свестан да су све његове тежње и наде ка успеху у великом париском уметничком свету неповратно закључене: „за мене је то моја умрла младост”, записује с тугом, али ипак и убеђен да је дубоко у себи као сликар остао сасвим сачуван, што ће, уосталом, ускоро заиста да се обистини у бројним сликама, међу којима превасходно у циклусу Шидијанки, његовог позног и последњег, шидског периода.

 

ШИДИЈАНКЕ, ОСНОВНИ ОПИС И УТИСАК

 

На основу каталога изложби Шидијанке у Шиду и Новом Саду новембра–децембра 1997, овај циклус садржи 46 слика, темпера и цртежа насталих између 1934. и 1940. године. Квалитетно језгро циклуса чине слике, за то време, неуобичајено великих формата (130 × 162 cm, 150 × 190 cm, 192 × 254 cm), са призорима по три, пет или седам главнином стојећих, ређе седећих, најређе лежећих женских актова, готово у природној величини, смештених у пејзажу на обали реке. Већином су мирне, непомичне попут статуа, тек понеке као да су затечене и заустављене у тренутном покрету. По правилу, држе на интимним местима белу тканину; стојеће носе сандале са високом потпетицом. Међу собом не комуницирају, тек понеке се додирују гестом руке једне од њих пребачене преко рамена друге. Но овај врло штури опис нипошто не успева да пренесе ништа битно од зачудног утиска и учинка ових заиста фасцинантних призора. Прва замка погледу гледаоца на ове призоре крије се у следећем питању: да ли је у овим сликама приказан један, увек исти лик плавокосе девојке, или их је више, које нападно личе једна другој? Врло је приметно да их од позадине одваја изразито јака, тврда, црна контура, која управо појачава утисак изолованости ових ликова од околног предела пред којим стоје, представљеног тако као да је посреди вештачка кулиса. Кад се све ово наведе, намеће се следећи могући закључак: Шидијанке су замишљене и реализоване као једна унапред планирана јединствена сликарска тема; настанку овог циклуса очито да претходи у свести уметника унапред заснована и, судећи по броју слика, вероватно у целини остварена и довршена уметничка намера.

 

ТЕЖЊА КА „ЈЕДИНСТВУ СТИЛА”

 

Своју полазну намеру при настанку циклуса Шидијанке сâм Шумановић је образложио у следећем пасусу текста Предговора у каталогу београдске самосталне изложбе септембра 1939:

 

„Мислим да Вам неће дојадити тај циклус Шидијанки, купачица које стварно и не постоје у Шиду (јер у потоку се купају само деца и кадгод која девојка скривена џбуњем). Мучила ме је одвано жеља да начиним за себе самога такав циклус где се исте фигуре понављају, јер сам видео, да су сликари често баш тиме добијали јединство стила (Реноар, Марес), а крај тога тај плави модел, који ми је у Шиду позирао (боље него модели које сам имао у Паризу) био је једини који сам имао за тих 10 година.”[2]

 

Уметников кључни програмски циљ саопштен у овом пасусу садржан је у појму „јединство стила”. Сасвим је јасно – тако да то не треба нити истицати – како Шумановић у овом циклусу не приказује неке конкретне особе (без обзира што слика један исти модел), дакле не приказује купачице у потоку или на обали реке; јер, када би тако било, он би их назвао једноставно Шиђанке уместо Шидијанке, што је назив овог циклуса на којему уметник инсистира, при чему управо та привидно ситна вербална финеса одаје вештачко, дакле превасходно сликарско и уметничко, уместо стварносног порекла и значења циклуса Шидијанки. Сликарски начин остварења овог циља уметник тражи и постиже понављањем једне исте фигуре, лика младе витке жене у различитим позама, сликане по моделу, али у завршном и коначном стадијуму слике уздигнутог до типског идеала управо захваљујући којем ефекту слике овог циклуса постижу уметникову толико тражену и жељену артифицијелност „јединства стила” као једне од битних особина сваке високе и врхунске (подједнако старе и модерне) уметности.

 

„ВРАЋАЊЕ ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ”

 

Али Шидијанке су, подразумева се, знатно више и нешто битно друго од накнадне евокације некадашњих сликарских поука и спознаја уметникове младости. Јер, ма колико да је упркос здрвственим тегобама у делима шидског периода у Шумановићу остала сачувана његова сликарска ерудиција, само то не би било довољно да Шидијанке буду толико узбудљиве колико заиста јесу. Шидијанке освајају пре свега зато што их је уметник испунио страшћу своје, још увек веома виталне, животне енергије. М. Б. Протић ће поводом целокупног Шумановићевог шидског периода писати као о уметниковом „враћању изгубљеном рају”, а шта друго мислити и рећи о Шидијанкама него то како се управо у уметниковој и уметничкој фикцији, када не може у стварном животу, а то конкретно значи у сликама овог циклуса, разоткрива чежња ка постигнућу сопствене визије „изгубљеног раја”. Иако сликарство Шидијанки одаје сликарево неокрњено сликарско знање, оно је уједно и знатно више од тога испуњено уметниковом неоствареном и неостварљивом сасвим интимном еротском жељом. Управо Шидијанке најубедљивија су потврда оне концизне али и суштинске дефиниције укупне Шумановићеве уметничке вокације, о каквој је још давно писао први помни проучавалац уметниковог опуса Димитрије Башичевић, каснији Мангелос:

 

„Живот и уметност били су за њега идентични. Идентификација је извршена тако да је сав смисао и сав садржај живота замењен уметношћу. Живот је имао смисла само ако је био испуњен уметношћу.”[3]

 

Извор: Књига о Шумановићу [избор Драган Лакићевић и Мило Ломпар], Коло 111, књ. 742, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 237–244.

[1] Биографија, каталог ретроспективне изложбе, Музеј савремене уметности, Београд, 1984.

[2] С. Шумановић, Предговор, каталог изложбе, Београд, 1939, поново објављено у каталогу изложбе, Музеј савремене уметности, Београд, 1984.

[3] В. Башичевић, нав. дело.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ivankovac01_994396972
Претходни чланак

Дошло је до Боја на Иванковцу

german
Наредни чланак

Рођен је патријарх српски Герман