АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА ‒ КРАЉИЦА КОЈА ЈЕ ПРИХВАТИЛА ПРАВОСЛАВЉЕ А НИЈЕ СЕ ОДРЕКЛА КАТОЛИЧАНСТВА

Јелена Анжујска била је супруга краља Уроша I Немањића (1243–1276) и мајка потоњих српских краљева Драгутина и Милутина. Порекло краљице Јелене до данашњих дана није поуздано утврђено. Краљичин савременик и састављач њеног житија, архиепископ Данило II бележи да је краљица „од племена фрушкога и кћи славних и богатих родитељаˮ. У једном од својих писама напуљски краљ Карло Анжујски назива је својом „предрагом рођакомˮ па је извесно да је краљица утицала на односе српског и напуљског двора. За српског краља Уроша I  Јелена се удала око 1245. године. Народна традиција је сачувала легенду по којој је „краљ Урош у клисури Ибра посадио плаве јорговане како би задивио своју будућу супругу на њеном путу за Србијуˮ. Краљица Јелена је родила наследнике српског престола: Драгутина и Милутина. Састављач Троношког родослова бележи да је краљица после сина Драгутина родила и женско дете. Помиње се и њихова кћи по имену Брњача, за коју се верује да је рођена око 1246. године.

Ступањем у брак са српским владарем, краљица Јелена је примила православље премда се није одрекла ни католичанства те је помагала католике у Зети. Данило II бележи да су краљ и краљица живели у миру и слози а о њеној личности наводи да је „блага по природи, непорочна и кротка у заповедањуˮ. Састављач Житија наводи и да је краљица Јелена помагала удовице и сироте и да је у свом двору у Брњацима окупаљала младе сиромашне девојке и подучавала их за кућне послове. Познато нам је и да се краљица није увек слагала са политиком свога супруга што се јасно види из њеног односа са Дубровчанима. Наиме, 1267/68. године краљица се у свом обраћању Дубровчанима обавезала да ће их обавестити у случају да се њен супруг одлучи за напад на овај град. Њено позитивно држање према Дубровнику уочљиво је и у време владавине њених синова, о чему сведочи повеља из 1289. године којом потврђује Дубровчанима винограде дароване од стране њеног супруга.

Држање сина Драгутина према оцу и ситуацију у којој је син збацио оца са власти, краљица Јелена није подржала иако је недуго затим опростила сину за грех који је починио. Драгутин је као српски краљ даровао мајци део територије уз мотив покајања. Овај потез краља Драгутина представљао је преседан, с обзиром да се први пут део државне територије дао на управу једној жени. Урош I је преминуо 1. маја 1277. године па је извесно да је краљица добила „земљуˮ након овога, а свакако пре 1280. године када се бележе њене прве акције у Приморју. Област коју је на управу добила краљица Јелена обухватала је Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар. Од ових области најзначајније место припадало је Требињу, којe је обухватало некадашњу Травунију, централни део Требињске жупе и део Попова, и граничио се са дубровачким залеђем. Краљица је именовала представнике државне упрве у својој области док су приморски градови уживали висок степен аутономије, с тим да су признавали власт „краљице мајкеˮ. Познато нам је да је краљица Јелена 1280/81. године управу над Улцињем доделила својој сестри, Марији Шор, удовици генералног капетана у Албанији Карла I, која је по супруговој смрти дошла на двор своје сестре. Поседе у Зети и Требињу краљица је напустила 1306. године, а ове територије ће након њене бити под влашћу њеног унука, сина краља Милутина, Стефана Дечанског.

Већ је речено да је краљица Јелена подржавала католике у приморским областима српске земље. У том смислу, значајна је њена ктиторска активност на Приморју током последњих деценија XIII века. Подигла је католичке цркве у Скадру, Бару, Улцињу и Котору. Црква у Скадру није очувана док су од цркава у Котору и Улцињу очувани само темељи. Управо у Скадру краљица је подигла цркву посвећену Светом Николи у којој се највероватније и замонашила 1280. године. Црква Светог Срђа и Вакха на Бојани сачувала је натпис из 1290. године по ком су је подигли краљица Јелена и њени синови Драгутин и Милутин. Још један натпис у поменутој цркви говори о краљици Јелени. То је натпис из 1318. године који поред краља Милутина помиње и краљицу Јелену, вероватно у вези са обновом ове цркве. Православна задужбина краљице Јелене јесте манастир Градац на Ибру изграђен око 1270. године. Црква је посвећена Богородици и у многим појединостима се угледа на Студеницу, премда је свој католички печат задржала у готичком стилу.

Градац

Градац

О угледу и значају краљице Јелене сведочи и сага у односу са Византијом. Наиме, краљица није била одушевљена држањем свога сина Милутина према Византинцима, те није подржавала његова настојања да се путем родбинских веза повеже са ромејском владарском породицом. Приликом преговора о браку краља Милутина и византијске принцезе Симониде 1299. године, византијско посланство је као један од услова затражило и пристанак краљице Јелене.

Краљица Јелена Анжујска умрла је након дуге болести 8. фебруара 1314. године на свом двору у Брњацима. Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Градац. За светитељку је проглашена 1317. године а Српска православна црква слави њено име 30. октобра, односно 12. новембра по новом календару.

ПИШЕ: Мастер историчар Мирјана Варничић

Библиографија:

  • Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских: Живот краљице Јелене, Српска књижевна задруга, Београд 1988, стр. 79–109.
  • Копривица Марија, „Државаˮ краљице Јелене, у Тематски зборник радова посвећен краљици Јелени, Манастир Градац 2015, стр. 13–31.
  • Митровић Катарина, Краљица Јелена и бенедиктинске традиције у Приморју у Тематски зборник радова посвећен краљици Јелени, Манастир Градац 2015, стр. 65–81.
  • Николић Дејан, Српске краљице и царице, Народна библиотека Ресавска школа, Деспотовац 2009, стр. 45–53.
  • Новаковић Стојан, Законски споменици српских држава средњег века, књига пета, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1912, 154, 157, 578, стр. 603–604.
  • Пурковић Ал. Миодраг, Принцезе из куће Немањића, Пешић и синови, Београд 1990, стр. 34–40.
  • Руварац Иларион, О жени Уроша I. Најмлађег сина Стефана Првовенчанога у Зборник Илариона Руварца; одабрани историјски радови, I, Београд 1934, стр. 8–12.
  • Стојановић Љубомир, Старе српске повеље и писма, књига 1, Београд-Сремски Карловци 1929, стр. 28–31.
  • Ћирковић Сима, Историја српског народа: од најстаријих времена до Маричке битке (1371), књига 1, Српска књижевна задруга, Београд 1981, стр. 341–461.
  • Ћоровић Владимир, Историјски лексикон, Српска књижевна задруга, Београд 2006, стр. 82.
  • Ћоровић Владимир, Историја Срба, Октоих: Нова књига 2005.
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

OLIMPIJCI--HOTEL
Претходни чланак

Основан је „Српски олимпијски клубˮ

Дечак Синиша Матијевић ствара уметничка дела са повезом на очима
Наредни чланак

ПОЗИВ НА ВЕЧЕ УМЕТНОСТИ У СТАРОМ ДВОРУ 27. 2. 2018.