Још током студија у Минхену, код Ажбеа, Екстера и Јанка, Надежда је изучавала живот сељака, сцене из сеоске свакодневице, обичаје, типове и костиме, сликајући под отвореним небом. Већ у то време она је била изузетно добро обавештена о новинама које је европска модерна уметност убрзано прихватала; на темељима уметности сецесије, симболизма, експресионизма, фовизма и минхенске варијанте импресионизма, развила је јединствен индивидуални израз, који се мењао током деценије и по, исказујући га у доследно бираном уском тематском репертоару. Њена спремност да свој рад усмери на изучавање сцена из народног живота „у свим крајевима српства, типова, карактера, костима, орнаментике и карактера природе и пејзажа у Старој Србији и Македонији” развијала се од првих одлазака у Ресник, преко колоније у Сићеву (лето 1905), многобројних путовања у различите (руралне) крајеве Србије, до ратних година. Њен улазак у свет уметности обележен је сусретом са Ђорђем Крстићем, једним од првих хроничара србијанског пејзажа и сликара националних мотива, који јој је усадио идеју да се сваки сликар „мора природом користити”[1] у приказивању уметничке истине. Васпитавана на романтичарском наслеђу Гетеа и Љубомира Ненадовића, убрзо по доласку у Минхен приступила је Србадији, где је прихваћена са акламацијом „живела Српкињица” и од куће, у писму наручила да јој пошаљу Карићеву Србију, Стару Србију и Македонију од Спиридона Гопчевића,[2] „српске народне песме јуначке и женске, Војислављеве и Јакшићеве али само песме (и мој летњи шешир)”.[3]

Мада је свакако тај мотив срела и раније, у Карићевом делу Србија, опис земље, народа и државе (1887) могла је да проучи, поред наведених типова из различитих крајева, и цртеж гуслара који седи под крошњом храста окружен слушаоцима. То је призор који је, као симболична фигура српског националног певача, током XIX века веома промишљено уздигнут до нивоа општеприхваћеног националног симбола.[4] У конципирању иконографије ове теме значајну улогу су одиграли Јернеј Копитар и Вук Караџић 1823. године. Стварни ликови, попут Тешана Подруговића, Филипа Вишњића или Јеремије Обрадовића Караџића и захтеви стварања патриотске симболике утврдили су основне елементе топографије ове представе, којом ће се током XIX века бавити многи аутори, почев од Катарине Ивановић, Јована Исаиловића, Павла Симића, Анастаса Јовановића, Феликса Каница, Ђорђа Крстића, Анастаса Боцарића и многих других сликара, као и Енрико Паци на постаменту споменика кнезу Михаилу у Београду (1874‒1879). Штавише, Ђока Јовановић је, као творац многих архетипских ознака у српској скулптури, у две верзије приказао гуслара: као самосталну фигуру 1899. године и у оквиру Споменика косовским јунацима у Крушевцу (1879‒1900). Идеја о гуслару као свеприсутном одразу колективног народног генија, у време када је већ превазишла утврђене иконографске стереотипе, добила је нови подстерк у окружењу Надежде Петровић. На концерту одржаном у Народном позоришту у Београду, у организацији Кола српских сестара 7. новембра 1903. године, у циљу скупљања добровољних прилога за народ у Македонији, уз „живе слике из Македоније и Србије” и родољубиву поезију, гуслар Г. Жунић је извео Почетак буне на дахије. У атељеу Ивана Мештровића 1905. године настала је рељефна композиција Уметник народа мога: гуслар приказан из профила, у првом плану, старац повијен од година, у једној руци су му гусле, а друга почива у руци дечака, стварајући призор који се ослања на „идеју о чувању и преношењу колективне националне меморије са старог на млади нараштај”[5], али изгледом чини искорак у правцу сецесијске поетике. Рељеф је 1906. године излаган на Другој југословенској уметничкој изложби у Софији[6], а потом и на изложби Југословенске уметничке колоније у Београду 1907. године, што потврђује и снимак саме поставке. Том приликом је послужио и као предложак за плакат изложбе[7], да би га потом Мештровић поклонио Вуковом музеју.[8] Групу која представља традиционални лик народног певача са гуслама, окруженог слушаоцима у народном оделу, са дететом (девојчицом) која ће га повести до следеће групе слушалаца, снимала је 1906. године Надежда Петровић у башти породичне куће: у средишту фотографије се налази (за сада непознати) мушкарац у грађанском оделу са фесом на глави и гуслама у рукама, а около стоје Надеждине сестре Јела, Зора, Анђа и рођака Даница, док најмлађа сестра Драга, у улози водича приказана из профила, клечи тако да јој коса готово заклања лице ‒ као асоцијација на слепу девојчицу која проси. Ову архетипску представу гуслара Надежда је снимила исте године када настаје и њена слика Гуслар. За разлику од фотографског, сликани гуслар не носи у себи никакво архетипско, нити симболистичко значење, већ једноставно представља портрет којем би боље пристајао мање херојски назив Сељак с гуслама. У њему нема ни назнака будуће сликаркине преокупације монументалним историјским призорима, какве је сликала у Паризу 1910. и 1911. године, као ни од понесености народним епом, присутне код групе југословенских сликара и скулптора (Мештровић, Росандић, Рачки, Бабић, Кризман), која се залагала за формирање националне уметничке школе и која је доживела кулимнацију на изложби у Павиљону Србије у Риму 1911. године. Сликарка је усмерила сву пажњу на израз лица у крупном плану, где доминирају тамно уоквирене, преувеличане очи, описује га користећи дебелу четку, сочном, пиктуралном масом која исијава светлост и истиче експресивност колористичких сазвучја.

ИЗВОР: Књига о Надежди (изабрали Драган Лакићевић и Мило Ломпар), Српска књижевна задруга, Београд, 2020, стр. 228‒232.

[1] Катарина Амброзић, Надежда Петровић 1873‒1915, Београд, СКЗ‒Југославијапублик, 1978, 30.

[2] У првом делу књиге Стара Србија и Македонија Спиридон Гопчевић описује путовање током 1888. године; у другом делу анализира српско-бугарски спор око тих области. Књига садржи етнографску карту и 70 илустрација. Једно време у србијанској дипломатској служби Гопчевић је сматрао Краљевину Србију стожером окупљања Јужних Словена, као и да сваком Србину мора бити идеал сједињење свих сународника у једну велику српску државу. Као ратни извештач јављао је о догађајима у српско-бугарском рату и писао путописне репортаже из Србије, Црне Горе, Албаније и Македоније. Пропутовао је Европу, САД, Малу Азију, Сибир, Палестину и Африку, живео у Америци и Берлину. Свестрано образован, бавио се астрономијом, писао је историјска дела, романе, новеле, драме, песме, географске расправе и опере. Сарађивао је у преко 60 часописа и 86 дневних листова. Одликован је Орденом Св. Саве.

[3] Надеждино недатовано писмо из Минхена, вероватно из 1899. године, Народни музеј у Београду, Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића, Легат Љ. Луковић.

[4] Детаљније у студији: М. Тимотијевић, „Гуслар као симболичка фигура српског националног певача”. Зборник Народног музеја XVIII/2 (Београд: Народни музеј), 2004, 253‒285.

[5] М. Тимотијевић, „Гуслар као симболичка фигура српског националног певача”, Зборник Народног музеја XVIII/2, Београд,  2004, 270.

[6] Исто, 270.

[7] Катарина Амброзић, нав. дело, 189‒190.

[8] Исто, 270.